“Isijavanje” nije dobar prevod. Igra reči je takva da ne mogu brzo da korigujem značenje i zato namerno neću da prevodim ime filma.
Pitanje na koje niko od nas neće moći da odgovori: koji je najbolji film Stenlija Kjubrika? Kako me sustižu godine, to sve bolje razumem da su takva pitanja oksimoron. Beznačajna su po svojoj prirodi samim tim što reditelj kakav je bio Kjubrik nije pravio uporedive filmove. Uostalom, slobodni ste da pokušate: preberite po opusu velikog reditelja i nasumice izaberite bilo koja dva filma, pod uslovom da ste ih gledali, a zatim budite slobodni da nađete paralele (lele, lele 
).
I, šta velite?
Paths of Glory i Dr Strangelove? 
Spartacus i Full Metal Jacket? 
Barry Lindon i Eyes Wide Shut? 
Lolita i A Clockwork Orange? 
2001: A Space Oddyssey i The Shining?… 
Ne ide. Prosto i jednostavno: ne ide.
Ama, slobodno napravite bilo koju drugu kombinaciju. Izvući ćete neke sitnice iz fabule, nekakve rezove u montaži koji liče, neku senku koja se podudarila… I natezaćete se kao da tvrdo kakite, sve u pokušaju da pokažete kako dobro razumete Kjubrika. Koristićete razne floskulice da pokažete koliko ste rečiti, pardon, elokventni i pritom ćete se osećati moćno tokom nekoliko minuta.
Ako se nekim slučajem prepoznajete kao neko ko misli da ipak razume Kjubrika i da, zapravo, ima tzv. tačnu ideju o tome šta je pisac reditelj hteo da kaže, saopštavam da se na ovom mestu naši putevi razumevanja filma razilaze. Ja, naime, imam dovoljno godina, pa smem da priznam da sam perverzan kako Kjubrika doživljavam kao nekog ko nije našao za shodno da upozori svet rečima “Now, listen very carefully: I shall say this only once.”
Nije smešno.
Kjubrik je svoja dela stvarao pakleno sporo i veoma teško. Nije ga bilo briga da kupuje fanove povlađujući im. Bio je sve ono što Holivud od njega nije tražio – i obrnuto. I zbog toga što se nije prodavao producentima niti je kupovao fanove, stvarao je trajne poštovaoce. Za boga miloga, pa “Eyes Wide Shut” je sniman 400 dana, a eksterijeri su simulirani u studiju u Engleskoj (Njujork? Aha…). O fanatizmu koji je taj čovek ulagao u svaki kadar danas svedoče oni koji su sa njim radili. Mi smo o tome do sada tako malo znali da je to skandalozno. To nije slučajno: godinama je Kjubrik vešto sprečavao bilo kakvu medijsku kampanju oko sebe: olabavio je sa tim rigidnim stiskom tek potkraj života, izvesno prekasno, i nije bilo vremena da mu bude postavljeno svako važno pitanje.
I zato su dokumenti o Kjubriku postali jako važni nakon što je on otišao. Jedan od takvih apsolutno dragocenih dokumenata jeste dokumentarac “The Making of The Shining” koji je snimila Vivian Kubrick, Stenlijeva ćerka koja je u vreme snimanja tog filma imala tek devetnaest godina. Dokumentarac je suvo zlato. Prvi link, koji sam odavno hteo da postavim na Suštinu pasijansa, povučen je pre par meseci. Evo novijih linkova. Pogledajte ih dok su raspoloživi.
Treći i četvrti deo su već povučeni: evo ih ovde (treći, četvrti) sa italijanskim titlom. Požurite da pogledate.
Here’s Johnny!
$#$
Kjubrij je bez sumnje bio i ostao enigma. Sposobnost da pravi žanrovski tako različite filmove sa tako jakim ličnim pečatom i pri tome uspevajući uvek da iznenadi publiku svojom vizijom je odlika najboljih. Svet filma, ali verujem, sigurno i ne samo filma, je mnogo izgubio kada je Kjubrik napustio ovu dimenziju ali je zato ostavio tako mnogo da se to ne može iskazati pukim tekstom. Nije ostavio mnogo filmova iza sebe ali ono što je ostavio predstavlja riznicu za mnoge koji dolaze posle njega. Svojim filmskim ostvarenjima (koja se bave suštasvenim pojavama-na njegov svojstven način), je ugradio sebe u večnost.
Dva od navedenih nisam gledao: Paths of Glory i Barry Lindon. Ostale jesam, pa se sa malom zadrškom usuđujem napisati mišljenje: glavni junak Kjubrikovih filmova je individualnost. Njegovi likovi čine, a Kjubrik nas ubeđuje da oni to mogu. To nisu slobodni zidari sa Harvarda kravatom ugušeni, već rob, pilot, devojka, mladić, pisac, majmun, računar, bračni par. Dakle, bilo ko od nas.