Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.
Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.
Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.
Udovoljio mi je.
– * –
Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.
Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.
Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.
Srećom, verzija Bucka Dharme je ta koju sam čuo i to je baš ona koja me najviše dodirne i podseti na kraj osamdesetih.
Na yt-u nađoh i uživo plejbek uživi plejbLek originalnog izvođača & autora – The Fleetwoods.
Čoveče, kakva je bila koreografija, scenografija, …
Vredna pomena je još možda i verzija Percyja Sledgea.
Ali kraj osamdesetih je kraj osamdesetih. 😉
– * –
E, tako. Hvala, Borise! Zaraziću ja tebe blogovanjem i s ove strane. Ko ovo preživi, ni pakao mu neće teško pasti. 
Komentari su onemogućeni.