Month: November 2011

Jesmo li pametniji od Galileja?

Da li prosečan Homo Sapiens ima prava da se smeje Galilejevim eksperimentima sa strmim ravnima i loptama?

I kao što rekoh onomad, jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Imaju peh da pretežno misle svojom glavom, pa traže mesta na kojima se takva mentalna disciplina smatra vrlinom, a ne manom. Sa zadovoljstvom primećujem da im Suština pasijansa odgovara u takvom nastupu. Tu i tamo ih malo žacnem da posvete svoje razmišljanje ovome ili onome i da to pretvore u saradničko pisanije. U poslednje vreme ne moram ni to: sami prilože.

Ovoga puta, gostujući autor priloga je Miloš Babović.

– * –

Galileo - Nastupao je naučnim mišljenjem o svetu oko sebe u vreme kada je to bilo ravno zločinu.

Prvi moderni naučnik u istoriji, Galileo Galilej, u svoju monumentalnu knjigu Dijalog o dva glavna sistema sveta je uneo divnu poetsku sliku Nojeve barke koja pliva po moru i na kojoj se život odvija potpuno isto kao na kopnu – pušteni sa iste visine, kamenje i pera padaju na podlogu u isto vreme; voda se smrzava na nula stepeni Celzijusa; kompasi pokazuju isti sever. Ovaj tip ideje je sačekao dr Ajnštajna da dobije svoje ime: misaoni eksperiment (Gedankenexperiment). Provera ideje je sačekala gospodina Stivensona da nam podari parnu lokomotivu. I tako, mic po mic, ovu ideju sada stalno testiramo. Dok se vozimo auto-putem (ka Budimpešti ili Beču, svejedno je), deca na zadnjem sedištu prave isti džumbus kao i u stanu. Studentarija izvodi iste kerefeke, bili u Hajd Parku ili u vozu (u Inđiji ili Kalkuti, opet svejedno). I samo zato, sada je prosta i očigledna činjenica da se zakoni fizike ne menjaju pri ravnomernom kretanju (očigledna do te mere da se uči u osnovnoj školi) – u vreme Galileja bila je to nečuvena ideja za koju je bio potreban veliki um.

Nastavite sa čitanjem… “Jesmo li pametniji od Galileja?”

Časovnik za sledećih deset hiljada godina

U srcu planine Sijera Diablo u zapadnom Teksasu, jedan časovnik sam sebe navija i koriguje. Čak odzvonjava neponovljive neponovljene melodije. I to je zamišljeno da bude tako sledećih 10.000 godina…

Sat za deset milenijuma? Gde ćemo tada biti? KAKVI ćemo tada biti?“Da li smo dobri preci?”, zapitao se autor ovog projekta. “Možemo li da učinimo nešto da čovečanstvo doživi potrebu opstanka kao izazov?”

Ova pitanja su dovela do toga da Danny Hillis pozove nekolicinu prijatelja da učestvuju u projektu spektakularnih razmera. Nakon što je 1996. godine osnovan Long Now Foundation, neprofitno udruženje koje ima za cilj da potakne čovečanstvo da razmišlja na duge staze, na red je došla izrada vrhunskog simbola: bio bi to časovnik koji će raditi sledećih deset hiljada godina!

Prototip “sobne” veličine je bio završen 1999. godine i danas se nalazi u muzeju. Prototip je dokazao da pet principa na kojima je projekat zasnovan mogu da opstanu, što je bio znak za početak gradnje sata u punoj veličini.

Jezgro mehanizma sata "Long Now"; predstavljena je veličina u odnosu na čoveka.Sat u punoj veličini zauzima celo jedno grotlo u planini. I kakav je to sat! Sam se navija (mada mu pomoć ljudi nije na odmet), sam se kalibriše prema solarnom podnevu, svakog dana odsvira novu melodiju, “kukavica” obeleži samo ulazak u novi milenijum… Zaista pravljen da potraje, veliki časovnik The Long Now je već u funkciji u planini Sijera Diablo u Teksasu i moguće je posetiti ga. To, inače, zahteva malo veći napor, jer se ta čudna instalacija nalazi van domašaja svakodnevnog života i dostupna je samo najupornijima.

Možemo samo da pretpostavimo kakav je to doživljaj. Priču o tome možete naći na bogato opremljenom sajtu posvećenom ovom projektu.

Ako ikad poželite da napravite ovakav sat, znajte da su planovi originalnog sata javno dostupni: možete besplatno preuzeti PDF sa matičnog sajta fondacije. U međuvremenu, fondacija ide dalje. U planu je izgradnja još jednog desetomilenijumskog sata u srcu planine u Nevadi. Rosetta Project je inicijativa za gradnju globalne biblioteke sveukupnog korpusa jezika sveta.

(Tnx Dejan)

Od poželjnog rezultata do novih problema

Od jednog do drugog deli nas samo jedan mali korak u pogrešnom smeru. Štaviše, ponekad je dovoljno da se zateknete na pogrešnom mestu. Ili u pogrešno shvaćenim okolnostima.

Važno je da ne klonete duhom. Eventualno da ponesete veći kišobran ako baš morate da iskačete iz aviona.

Fotografija dana, 2. novembar 2011

Hladno vreme, ergo voće. Vreme je da se pojedu ove mandarine…

Sve nešto gledam u veliku činiju, pa pre nego što sam se uhvatio mandarina, rešim da se okušam u kombinovanju boja. Istina, nije neka velika paleta, baš bi pasovalo da sam imao crvene jabuke i crno grožđe, ali ajde-de.

Ovih dana se nešto bavim granicama ugrađenog blica. Mogao sam da angažujem i spoljni blic (nažalost, nemam produžni kabl za blic; lična beleška: nabavi taj kabl) ili da pokušam sa raznim improvizovanim pomoćnim osvetljenjem, ali ovog puta zadatak je bio da se baš snađem u trivijalnom okruženju. Zato sam spustio snagu blica na minimum, pravilno sam izmerio belu boju (nanišanim u nešto belo ili sivo – ovog puta komad čistog papira) i okušao koliko blizu smem da priđem. Empirijski sam došao do toga da sam na granici izbora makro režima. Nisam smeo da priđem baš koliko sam hteo, jer je limun “pregorevao”; znao sam da ću morati da izrežem višak. Uz male manipulacije kontrastom i smanjenjem najsvetlijih delova, dobio sam ovo:

Fotografija dana za 2. novembar 2011.

Ispostavilo se mnogo teže nego što sam mislio, ali izgleda da sam uspeo. Najvažnije od svega u ovoj vežbi: bez obzira na prilično vulgarno osvetljenje blicem, prošao sam bez potrebe da manipulišem bojama. Ali, to je već predmet iskustva: moj G6 je sklon da greši u svim mogućim smerovima ako mu se ostavi automatski izbor belog pod blicem. Ne treba birati ni odrednicu za blic, nego je optimalno baš meriti belo. Nisam hteo da to radim onim belim poklopcem za objektiv jer su boje vrlo ograničene i ko zna šta bi ispalo (za tu vrstu eksperimenta već nisam bio raspoložen) – komadić papira je prava mera za priliku.

Konstatacija prva: mišn akomplišd. Konstatacija druga: ove mandarine su kisele, ali prodavac makar nije slagao da nemaju semenke. Zato su jabuke… Mmmm…

Edgar Alan Po – Gavran (17)

 

“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavljaj niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga! – odlazi sad iz te niše!
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!”
Reče Gavran: “Nikad više”.

(nastaviće se)

Ne ostavljaj niti traga svojih laži kraj mog praga, meni je samoća draga!

 

Nastavite sa čitanjem… “Edgar Alan Po – Gavran (17)”

Od izvora sto putića

Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.

Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.

Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.

Udovoljio mi je.

– * –

Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.

Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.

Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.

Nastavite sa čitanjem… “Od izvora sto putića”

Zastoj rada bloga

Ako ste iskusili zastoj rada Suštine pasijansa, niste jedini.

51% krivice snosi Loopia, koja sve angažovanije radi na tome da me izgubi kao klijenta.

49% krivice snosim ja, koji patim od sindroma lenjog dupeta i ne selim blog na drugo mesto.

Još bih se navukao na priču koja mi je servirana (mada ne mogu da osporim ljubaznost ekipe). Nego, bio sam godinama administrator jednog servera na netu i znam ponešto o tome kako se obezbeđuje nužna funkcionalnost nekog servisa, pogotovo plaćenog servisa.

Pokrenuću korake za preseljenje Suštine pasijansa na neko drugo mesto. Preporuke, one argumentovane i isključivo iz prve ruke, svakako su dobrodošle.

Kalkulator zlatnog sata

Ako se bavite fotografijom van kuće, onda vam je saznanje o vremenu zlatnog sata potrebno.

Verovatno znate za pojam “zlatni sat”. A ako ste ga okušali objektivom svog fotoaparata, onda znate da je to jedan od onih čarobnih momenata kad ne možete da pogrešite: čak i vazduh ima nekakvu neobjašnjivu, sjajnu boju koja daje ekstra utisak sceni koju slikate.

Samo da vas podsetim na jednu letošnju fotku dana koju sam uspeo da učinim zanimljivom samo zahvaljujući zlatnom svetlu:

Ovo je bila fotka dana za 2. avgust 2011. Gledao sam svojm očima kako svetlo menja karakteristiku. Ovakvo svetlo je trajalo dva minuta.

Trčao sam da uhvatim kadar: ova kombinacija svetla se ulučila tokom možda dva minuta. Bio je to zlatni sekund u zlatnom satu…

Po mom iskustvu, april i novembar imaju najbolje popodnevno zlatno svetlo, jer traje duže, pod uslovom da je lepo vreme. Stoga vas pozivam da se okušate: uhvatite čarobni trenutak na nekom zanimljivom mestu.

Početak i kraj zlatnog sata zavise od geografske dužine, konfiguracije terena i doba godine (dakako, i od vremenskih prilika, ali to valjda ne moram da pominjem). Vremenom naučite da uhvatite takvo vreme, pogotovo da prepoznate varijacije svetla koje postoje kada je Kalkulator zlatnog svetla - klikni za veću sliku.Sunce iznad, odnosno ispod horizonta, a svetla još uvek ima dovoljno. Hajde da kažemo da bi trebalo da ste na željenom mestu pola sata pre zore, odnosno pola sata pre zalaska sunca. S obzirom na to da valja napraviti i trijažu uglova za slikanje, neka to bude i neki minut pre. Moje lično pravilo je da pokušam da se nađem na mestu za slikanje barem sat vremena pre zalaska sunca (u jutarnje sesije još nisam krenuo). Inače, ključna razlika između dva perioda je u tome što ujutru imate čistiji vazduh, što je idealno za pejzaže, pogotovo panorame.

U proračunu vremena za izlazak na teren vam može pomoći online kalkulator zlatnog svetla na koji sam naišao uz pomoć preporuke jednog fotografa na G+. Samo kliknite na mesto na mapi koje određuje mesto na kome ćete slikati i dobićete detaljnu listu za ceo mesec.

Ono jeste, sad će Miloš da me pita “a onaj moj program”? Pa, koristio sam ga, nije da nisam! Nego, mislim i na druge, pa eto prilike…