Danas je tačno šezdeset godina od objavljivanja prve knjige Stanislava Lema, jednog od najznačajnijih autora “tvrde” naučne fantastike. U slavu tog događaja, poljski ogranak pretraživača Google je objavio doodle koji je već ocenjen kao jedan od najboljih koje smo do sada videli.
Da naglasim: ili kliknite na link koji sam vam obezbedio u prvom pasusu ili kucajte punu i tačnu adresu http://www.google.pl – ne samo počev od “www.” jer ako ostane https://, nećete se probiti do poljskog pretraživača.
Ovaj tušem crtani animirani doodle je kombinacija priče i male logičke igre: potrebno je da rešite tri zadatka i tako da… Uh… Otkrivanje prirode zadatka je deo igre, pa ću ovde zastati. Nisam mogao da odolim, pa sam spakovao nekoliko uhvaćenih slika… A animacija je perfektna, videćete. Fabula animacije je zasnovana na motivima zbirke kratkih priča Cyberiada.
Da li ste čitali išta od Stanislava Lema?
U svoje vreme, bio sam opsednut čitanjem naučne fantastike, pa je Lem spadao u obaveznu literaturu. Nažalost, nisam odmakao dalje od dva romana koji su do osamdesetih godina, po mom saznanju, bili jedini prevedeni na srpski: to su “Solaris” i “Nepobedivi“, oba u izdanju edicije “Kentaur” – koju sam kupovao samo na komad i to sad ne mogu da prežalim.
Roman “Solaris” je jedno od temeljnih remek-dela naučne fantastike. U njemu, kontakt sa vanzemaljskim entitetom života dovodi do pretpostavke nedovoljne zrelosti čoveka da se suoči i sa sopstvenim frustracijama, a kamoli sa potpuno različitom kategorijom inteligencije.
Osim činjenice da Stanislav Lem, po prirodi ambijenta u kom je stvarao, dovoljno odudara od anglocentričnog pogleda na svet (a što je u naučnoj fantastici apsolutno poželjan atribut), nalazimo i prilično originalni pristup otklona od drugog najvećeg problema klasičnog SF-a: antropocentrizam. Neću da se upuštam u raspravu veličanstvene knjige ili ništa manje veličanstvenog filma Andreja Tarkovskog°, bilo bi to previše za ovu priliku. Uostalom, potrudite se sami ako vam je stalo.
Uzgred, Lem je bio strahovito besan na Tarkovskog zato što nije poštovao kraj romana (Tarkovski se odlučuje za svojevrsni happy end, dok Lem ostavlja svog junaka u totalno sjebanom stanju). Prošle su godine dok nisu nekako naveli Lema da pogleda film “Solaris”. Navodno, uljudno je pogledao film do kraja, a onda izrekao izdašni komentar: “Nije loše.” I to je bila sva reakcija. 
Roman “Nepobedivi” je bleda senka “Solarisa” i kao takav, čak, neprimeren za poređenje. U njemu Lem razglaba silne varijacije susreta sa inteligentnom vrstom sa kojom je praktično nemoguće ostvariti bliski susret pete vrste po Hajnekovoj skali (direktna komunikacija). Davno beše i možda bi bilo pošteno da prelistam knjigu kako bih se prisetio detalja; tek, reći ću vam da bih radije ponovo pročitao “Solaris”. Takođe, u slast bih ponovo gledao film, što ću možda i učiniti.
________
° Da se razumemo: Steven Soderbergh mi je drag reditelj, ali ona njegova verzija “Solarisa” je sramota za žanr. Kao što rekoh, petparački anglocentrizam zaista nema šta da traži u opusu Stanislava Lema.