– Organizuju se kao trojke… A trojke su, Đuro, šta?
– Osnovne jedinice autorske snage na Suštini pasijansa!
Polako zaokružujem prvu fazu rada Suštine pasijansa. Hiljadarku sam prešišao with a little help from my friends, što je bilo i očekivano. Važan deo plana je bio u tome da angažujem neke sjajne momke (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi). Tu etapu privodim cilju istog dana kad je zabeležen i hiljaditi prilog, u čemu ima osobite simbolike.
Elem, večeras u tačno u osam, na Suštini pasijansa će biti objavljen prvi autorski prilog mog prijatelja Vladana Aleksića, mog brata Greme, mog saborca Valexa ili kako god vam drago da ga zovete; čoveka sa kojim sam se utrkivao u testiranju softvera i hardvera, pisanju priručnika, održavanju prezentacija i lomljenju kartera na putničkim vozilima. Rezultat se piše velikim brojevima, a uvek je skoro-pa-nerešen, tako da okršaj traje i dalje, letnji dan do podne, zimsko veče do sitnih sati, pa ko preživi pričaće.
Bio sam kamenčić u cipeli tokom Vladanove karijere u neznamnijakoliko situacija. Taman se navikao na radnom mestu glodura “Računara”, u okviru najvećeg štamparskog kombinata na Balkanu, baš onih meseci kad su taman prestala ratna dejstva u Bosni, kad ga je Veliki Manitu, gledajući u moj članak, pitao “a ko je ovaj Hasan i koga on to secka” (međunaslov je glasio “Hasan seckati” prema jednom crtaću o Dušku Dugoušku i patku Dači, a pričalo se o kontroli sistemskih resursa iz tamo nekog programa). Taman što je zaboravio na to, morao je da mi donosi pun kufer softvera u Kikindu jer su se saradnici po Beogradu razbežali kad su videli koliko ima da se čita pre prikaza. Taman mi je i to zaboravio, kad je došao u nepriliku da izigrava tampon između mene i Mileve dok smo pravili časopis za račun Sitnoknjige; o kompenzaciji za onu Kyoceru, nakon koje je Draganče hteo da ga katapultira preko Banovog brda, da i ne pričam. I taman ja vratim pozajmljeni inventar Dragančetu, krenemo dalje niz put, pa se nekako zaboravi i to, te sprečih Vladana da se vrati iz Novog Sada u Beograd na vreme za neku bioskopsku premijeru kako bi održao zvanično predavanje pred četvoro ljudi. To baš i nije zaboravio, ali posle je to išlo drugačije dok su nam se profesionalne putanje razmimoilazile, te se ponovo sastavile kada sam ga šarmirao da mi obezbedi crevce do Interneta. Ima tu sad i nekih drugih priča o mitu i korupciji, ali to sam prepustio advokatima (lažem: nisam), mada bih ja kao primalac mita i korupcije morao da ćutim (lažem: ne bih).
Bilo kako bilo, siroti brat Gremo je shvatio da sam ponekad bolji pregorevač pregovarač od njega, pa je podlegao mojoj uceni oberučke prihvatio da se pridruži ekipi stalnih saradnika Suštine pasijansa.
Dakako, ostaće nepoznato i nadasve nerešeno šta je od gorenavedenog istina, a šta izmišljotina. Puna istina je, kao i uvek, između redova. Nešto ćete i saznati kad tome dođe vreme. Ili nećete. Ne znam, bemliga, biće kako će biti. Sva je istina da nas dvojica, kad se damo u prepričavanje onog što nam se desilo dok smo zajedno nešto radili, već prepoznajemo da nam se priče pomalo razlikuju. Hoću da kažem, biće sve zanimljivije kako nam se bude primicalo vreme za unučiće. Ako nas ikada slučajno zateknete kako se bijemo kišobranima i pritom pominjemo crtice iz života, ne razdvajajte nas, mi to samo žučno diskutujemo u ime istinoljubivosti. 
U međuvremenu, ja sam iskreno ponosan što imam takvog saborca i prijatelja. A sad opet, posle mnogo vremena – i direktnog saradnika.
– * –
Motivisan jednom sjajnom mladom damom koja je, nimalo slučajno, njegova ćerka, Valex svoj boravak na Suštini pasijansa započinje pričom o jednom nedavnom putovanju sa njom.
Dragi moji, vama na polzu, tačno u osam, sledi priča pod naslovom “Amsterdam za decu“.