Poslušnost je vrlina ili kontradikcija ugrožava egzistenciju
Lekcija X
Car Saul ili Dva tipa životne konsekvencije
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohvalno. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širinom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog starešine počiva na tome što on treba da iskaže samostalnost samo u granicama naređenja. Svako naređenje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okolnosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređenja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja o nečem što leži izvan naređenja, na primer o opštem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokruga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordinaciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograničavanje ciljeva kakvi se žele postići.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 10)”