Primetio sam kako ljudi oko mene često za svaku pojavu traže razlog. Kao posledicu nagomilavanja razloga, dobili smo teorije zavere. A kako reče jednom pokojni dr Boža Aničin, sve teorije zavere su tačne. Zato ustajem u odbranu slučajnosti.
Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene ili zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan zemaljski dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka: dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.
A znate li šta su brojevi π i e? Broj π (3,14) je odnos obima i prečnika kruga u euklidskoj geometriji, ali takođe i odnos broja bacanja igle dužine 1cm na papir sa iscrtanim (2cm razmaknutim) linijama i broja padanja igle tako da preseca bilo koju liniju. Broj e (2,71) se pojavljuje u celom spektru fenomena koji opadaju sa vremenom (amplituda vertikalnih oscilacija vašeg novog Punta Classic posle prelaska preko ležećeg policajca, ili količina ugljenika C14 u kostima preminulog faraona, recimo). Da stvar bude crnja, ovi brojevi se opiru „normalnom“ ponašanju: ne mogu se izraziti kao količnik dva cela broja, već moramo pamtiti decimale, svako po volji, želji i potrebama. (Ima još takvih brojeva, recimo koren iz dva, čiju su iracionalnost prvi otkrili još Pitagorini učenici. Blistavi put, na ponos Homo Sapiensu, kojim se do te činjenice stiže, potražite u prvom dodatku Saganovog remek dela Kosmos). Zašto su ova dva broja baš toliki koliki su i baš takvi kakvi su? Nemamo pojma.
Nastavite sa čitanjem… “Odbrana i poslednji dani slučajnosti”
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj:
