Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.
Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…
Ostao sam kod kuće.
Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…
Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…
Kad sam otvorio rezultat u Lightroomu, dođem do zaključka da nisam držao fotoaparat dovoljno mirno (spustio sam aparat sa stonim tronošcem u nišu na ogradi). Uh, ne valja, idem da slikam ponovo, pomislim i krenem napolje. I vratim se nakon što sam izašao i video krpice izmaglice kako lelujaju po ulici; tad sam shvatio da nisam dobro procenio šta se zaista desilo. Zapravo, setio sam se jedne rasprave na tu temu negde u dubodolinama na Vebu.
Tačnije, ovo jeste oštra fotka gde mrljavi ton daje izmaglica koja skreće svetlo u kilavoj optici. Kada sam uvećao granje na levoj strani (na izrezanom delu slike), to se potvrdilo – aparat jeste bio dovoljno miran. Naime, tako duge ekspozicije iz mraka uobičajeno slikam sa ručno podešenim fokusom na beskonačno i sa odloženim okidanjem; za te dve sekunde uvek postignem dovoljno smirivanje; nisam pogrešio što se toga tiče.
Trik je u tome što zbog izmaglice dolazi do refrakcije svetla u ovom malom objektivu i tu se ništa ne može popraviti. Sličan efekat postoji po uglovima jeftinih DSLR objektiva, gde refrakcija zbog lošeg materijala izaziva sličan efekat mutnog. Ovo bi se desilo sa istim aparatom i da sam preduzeo najveće mere opreza (npr. da okidam daljinski dok je aparat na velikom tronošcu).
Problem je u tome što ja sad znam šta se dešava i kako može da se izbegne, ali zasad nemam taj resurs. A fakat, dok mi se atmosfera dopada, to “kompromitujuće” mutno mi se ne dopada. Mišn not akomplišd. 
Pa dobro, šta da radim. Da vas ubeđujem da sam baš tako hteo? Nisam tako hteo.
Odlučio sam da fotku zadržim kao podsetnik, a neko možda i nauči nešto usput. Ja sam teoretsko saznanje sastavio sa praktičnim iskustvom, što nije loša stvar. Prisetio sam se nekih davnijih fotki pokušanih u sličnim uslovima, pa sam tad bio uveren da sam pomerao aparat dok sam ga držao tokom duge ekspozicije. Sad bar znam šta je bilo posredi.
[EDIT, dopisano pet minuta kasnije: suncetižateno, pa putem neko ide! To tek sad vidim!]
$#$