Ponekad mi je baš potrebno da stanem na loptu i da malo konsolidujem kretanje tokom tajmauta… Šolja čaja, za početak.
Istorija konzumiranja čaja u našoj kući traje jako dugo; oko dvadeset pet godina, još dok smo bili par sa maglovitom idejom o budućnosti. Skupljali smo dobre čajeve, nabavljali ih u inostranstvu, otkrivali pravila za spravljanje, dolazili do raznih čuda – od originalnog Darjeleeng crnog čaja do zlog čaja Oolong, polufermentisanog čuda koje košta kao da ga donose s Jupitera.
Kad se Ana rodila, za mirno pijenje čaja više nije bilo vremena. Uto su došle i tužne godine, kada više nismo mogli da nabavljamo pristojne čajeve… Godine su prošle i sad opet pijemo čajeve. No, činimo to bez pravog rituala: voda iz ketla preko vrećice i kašičice meda i to je to. Jasna voli aromatizovane čajeve; ja uveče izbegavam čajeve sa kofeinom i jakim teinom, nego se najčešće nalivam prostom mentom u jakoj dozi. Priprema je moj posao, a to izgleda ovako:
(Uh, kakve su ovo zelene fleke? Mrtvi pikseli? Zaboravljene kakamice? Ah, pa to su dva zelena klikera!… 
)
Uglavnom, jabuka sa cimetom za Jasnu, menta za mene; mišn akomplišd. Fotka takođe. 
А кетл је, Петровићу, шта? Казан, дабоме :љ
Što nisam kovertir’o potez?…
Prosto je: oću svoj deo engrpskog, nećete da me prevarite.
Одступићу од свог правила да пишем странска имена ћирилицом овог пута. На излазу из Вирџинија Бича, Чесапика, Портсмута, Саутхемптона или које је већ од тих спојених насеља на западном крају, постоји путоказ за Гарави Казан, што је у ствари обична улица. У оригиналу: pitchkettle.
Samo zamišljam: med je tu, dooobro; čaše, u reeeedu, sto ima teksturu, super. Hm, nešto fali. O da! Jasna, ljubim u oko, daj dva ona klikera, jebo me blog i što ga pišem… 🙂