I kao što reče onaj fotoreporter: uvek držite fotoaparat spremnim za akciju; nikad ne znate kad ćete uhvatiti nešto neponovljivo…
Dakle, da mi je neko rekao da ću uhvatiti sliku kako beži sa monitora, ne bih mu verovao. Ovako, sad kad sam uhvatio sliku tog čina, ne može niko da kaže da nisam video. 
Dakle, evo dokaza o odbegloj slici:
Trenutak je bio potreban. I dovoljan.
Tu sad postoji samo jedan mali problem: to nije istina, a ja nisam sklon laganju. 
Dakako, fotka je načinjena kao poseban efekat. Nema nikakve naknadne montaže, nego sam sve izveo u toku slikanja. Trik je u postavljanu sporog kadriranja (tzv. slow synchro) u kombinaciji sa režimom okidanja blica na kraju duge ekspozicije (tzv. second curtain). Dosta elemenata na slici su bili u mraku (šolja; kutija iznad svetla) i oni su uhvaćeni tek blicem. Tokom petine sekunde, koliko je ekspozicija trajala, pomerao sam aparat zdesna nalevo, što je izazvalo mrljanje slike na monitoru udesno (dok je svetlo tek ušlo u kadar). Kada je blic odapeo, zamrznuo je elemente u prvom planu koji su bili u mraku i to je učinilo efekat nepomičnosti kadra; pride, blic je ugušio sliku na monitoru na kraju ekspozicije, pa ono malo na desnoj strani izgleda kao da je slika istrgana sa monitora i leti nalevo.
Drugi mali problem koji trpim: sad bi trebalo da ide onaj deo u kome vas ubeđujem da sam ja to tako hteo. Sad, imam u maloj sesiji još neke slične izvedbe u eksperimentu, ali motao sam nešto drugo – ovo je ispalo ovako sasvim nehotice. Sad bih umeo da ponovim efekat namerno (doduše, to ide metodom pokušaja i popušaja, pa dok ne bude dobro), ali to nije bila misija. I zato: mišn not akomplišd. A ono što je bio mišn… Pa, to ću drugi put. 