Kad ti nešto neuredno upadne u pogled, pa izazove toliku pažnju, osetiš potrebu da upadne i u kadar u fotoaparatu.
Tokom dana sam morao da prozujim gradom. Baš sam se iznenadio gužvom u saobraćaju, ali to je neka druga tema (ona u kojoj se objašnjava za što postoje semafori za ukras na bezveznim raskrsnicama, a zašto ih nema tamo gde je neophodno da regulišu zakrčenja).
Šetajući tako od tačke A do tačke B kroz jedno kvazi-dvorište nekih zgrada u centru, upadne mi u oči zabat jedne zgrade koju su nekad smatrali lepom. Boktemazo, ala je oronula. Šta ću: izvadim fotoaparat i puknem dve ekspozicije. Posle se ispostavilo da su to bile jedine ekspozicije koje sam načinio u toku dana. Priznajem, malo sam bio lenj, malo je to i stvar principa.
Na putu kući, palo mi je na pamet da bih mogao da u postprodukciji iskušam jedan filter koji sam ranije baš probao da učinim iole zanimljivim jedan eksterijer načinjen po sivom danu. Tako i bi.
Utisak je ispao baš onakav kakvim sam ga očekivao; poređenje sa osnovnom obradom bi pokazalo kolika je to razlika i zašto je ovo ispalo nadmoćno. No, ovo nije škola obrade, nego projekat “jedna na dan”. 
Hoću da kažem: mišn akomplišd. 