Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…
Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.
Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.
Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!
E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:
Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a? 