U danu koji ostavljam za sobom, lečio sam jednu traumu iz detinjstva. Osećam se baš dobro posle svega.
Imao sam devet godina i preko 500 klikera u jednoj kartonskoj kutiji. Kad bih krenuo u pohod, poneo bih 20-30 komada, a doneo bih kući bar 50. Bilo je ponekad i loših dana, kada naiđe neki bolji klikeraš, ali vremenom sam naučio da ih se klonim, pa sam ostajao u pozitivnom saldu. I tako, jednog dana mi naiđe neki mali, mislim da je bio godinu dana mlađi od mene, sa džepom punim klikera. I polako ali sigurno, ofuljim ga do poslednjeg klikera – pošteno, viteški i bez milosti. Ne znam tačno, može biti da sam osvojio barem 150 klikera tog dečka. Ode on sa poprišta sa facom koja je govorila “izdržaću do kuće da ne zaplačem, ali moram da požurim”. Odoh i ja kući da sastavim gomilu: beše tu na kraju možda 650-700 klikera, my preciousssssss.
E, ali ‘oćeš. Nisam imao kad da ih prebrojim.
Nije prošlo ni pola sata, kad evo u našem dvorištu Goluma sa ocem, nabeđujući da sam mu ukrao sve klikere. Pokušao sam da objasnim da nisam nikome ništa ukrao, nego sam osvojio te klikere onako kako nalažu pravila kojih smo se u dečijim uličnim aktivnostima držali kao svetinje. Tada se desi najveća nepravda koju sam ikada doživeo (ne računam ona iživljavanja nada mnom u vojsci): moj otac je po kratkom postupku presudio da predam celokupnu svoju kolekciju klikera tzv. oštećenom. Bilo mi je uskraćeno pravo dosezanja prave istine i tad sam ostao bez svih klikera. Moj ponos je bio povređen zbog lažova, što sam posle nadoknadio u poslednjoj tuči koju sam u životu izazvao; taj se više nije pojavljivao na našem ćošku. A sledeća posledica koja ostade: slučaj mi se toliko smučio da više nikad nisam imao nijedan kliker.
Do dana koji je za mnom.
Jasna i ja smo se zatekli u jednoj prodavnici igračaka: došlo vreme da počnemo da pakujemo novogodišnje paketiće našim pilićima, pa smo kupili neke komponente. Stojim tako pored kase i pogled mi padne na mrežicu punu klikera. Koliko košta, pitam. 65 dinara, reče prodavačica. Sve ovo 65 dinara? Pa to je sto komada! Daaaaj to ovamoooo! 
Nije bilo dileme šta će biti tema fotke dana…
De, pošteno: nisu ovo klikeri kakve sam ja nekada imao. Moji su bili veći, od bezbojnog stakla, dvoperci i troperci; četvoroperac je bio toliko redak da se menjao za tri troperca. A ovo što sam kupio su jednobojni komadi od obojenog stakla. Sudeći po nekim oštećenjima, baš i nisu neki “sportski” modeli.
Ali, to su ipak klikeri!… 
Za početak, malo sam se poigrao LED svetiljkama koje sam gurnuo ispod i pored gomilice koju sam držao u činiji. Tek treba da se poigram još, otkrivajući uglove… Kako god, šta god da sam dobijao, bilo mi je po volji. Malo sam nagurao jači intenzitet boja tokom postprodukcije i to je zasad sve. Mišn akomplišd, maj prešz! 
My precioussss!… I wants it!…
Za jedan evro kupio u CG 100 komada sa perima! Zapravo sam dao dva evra, jer je u drugoj mrežici bio i jedan veliki, za nabacivanje! Onda nađeš široki astal sa kanalom u koji može da stane puuuuno klikera, poređaš ih da se dodiruju, pa jednim klikerom zvekneš prvi, istog trenutka se pomeri zadnji, i nijedan između! Luuuuuuudnica! 🙂
Гле, Грбина аритметика научила енглески…
Него, то са жљебом између дасака… подсетио си ме неколико дугих зима, кад ми је било ваљда 14 година. Имао сам свега један гвозденац, и свеж патос у соби, који је остављен неофарбан, да се суши. Јесте био на жљеб и перо, али је ипак успео да се толико расуши, нарочито око каљеве пећи, да је зазор између дасака био и по 3-4мм. И онда се у жљеб паркира тај гвозденац, баш као кугла кад се враћа у куглани, и чека се да нешто изазове малу вибрацију која ће лагано да га покрене у то минимално низбрдо што је имао. Умео је да оде скоро метар пре него што би искочио из жљеба. Не знам колико стотина пута сам то посматрао.
Potkralo se nakon što je sinoć ažuriran dodatak za aritmetiku. A ne vidim odma’ jer mi ulogovani ne moramo da aritmetičimo (aritmećemo?). Ergo, hvala na upozorenju.
A sa onih 500 klikera… Televizor je stajao u uglu sobe, pod 45 stepeni. Taj trougao koji su činili zidovi i art nuvo stalaža za televizor beše moje carstvo za klikere: svoju preciznost sam vežbao preko sobe, gađajući strogo određene klikere u tom uglu. Da: satima, dok matori ne dođu s posla. Onda bi čegrtanju bio kraj.
Vežbao sam i kose ravni u jedneku pred kućom, mada je takvih potreba bilo malo i retko: polja za okršaje klikeraša su uobičajeno birana kao ravna mesta kakvih danas više nema. Pomenu Komšija – uglačane zemljane površine na kojima ni trava ne raste. Najbolje mesto u mojoj ulici beše takođe na ćošku, tu je jedan komšija često parkirao kamion. Ostaće zabeleženo i to da je dotični bio poštovalac dečije igre; često je dolazio i parkirao dalje, pred tuđom kućom, samo da bi nam prepustio mesto za klikeranje kada bi nas već zatekao na tom mestu.
Onda je asfalt došao u našu ulicu i romantici je došao kraj. No, beše to čak godinu dana nakon mog nasilnog penzionisanja u domenu klikeranja.
Пошто ми је кућа била на ћошку, а иза ћошка ћорсокак, некако се баш ту код мене најбоље играло. Нарочито ако је претходног дана падала киша, па пролазници бицикловима углачају терен, а земља још увек довољно мека да се лако направи роша. Једно време се играло на велике роше, величине дечије шаке, али је то брзо изашло из моде и прешло се на мале, величине једног кликера.
Нико није имао збирку већу од десетак комада, а и то су углавном били пластенци. Стакленци су били већ помало луксуз, ваљда су тек почели да се појављују. Ишли су ваљда за три пластенца. А онда су се појавили гвозденци. Тек неколико година касније смо довољно порасли да сконтамо да су то куглице из камионских лежајева.
E da. Već sam, srećom, bio poodrastao kad su počeli da se oko škole motaju frajeri koji su prodavali lepe i skupe klikere sa lomljenim perima. To se pravilo tako što su se klikeri kuvali. Downside? Bili su krti, i brzo su se lomili, posle dva udarca.
A onda se pojave stariji u otmu ti sve “klajšere” koje si pošteno “ofuljio”, bilo na “troku”, bilo na “rošpu-šerpaču”… ili ako ti se kojim slučajem dogodi da ofuljiš “starijeg”, a on ti uvali neku “krnjotku” i ne možeš mu ništa… uglavnom… sada se setih ovoga 🙂 http://www.youtube.com/watch?v=CR3jAyhQYsA
Klajšeri… ludilo
Uh, jedva proš’o aritmetiku.
Sreća imam uši inaće bi mi osmeh obišao celu glavu, čitajući ovaj članak. Naravno da su naišle uspomene i sećanja. Što se tiče igrica sa klikerima, bilo ih je ali se klikeri nisu davali. Poraženi je dobijao macolu od Čaltona (nije za internet), pa se Vi sad pitate zašto mi je glava ćoškasta…
Borba do iznemoglosti. Igralo se u klikere, u macole, u sličice, u leba-i-šećera, u donošenje cvetaroških štapova za čilinger čak iz treće ulice, a dug se izmirivao – odmah.
Gledajući iz ove perspektive neverovatno je koliko se pomenuti kodeks poštovao među prijateljima iz ulice, sve dok ne dođe “onaj siledžija s brega”.
Pik-i-pedalj-2, roša napravljena petom i obavezno podbadanje onog ko je na redu.
Dakle, ova aktivnost je imala mnoge odlike sporta i života.
To iskustvo ne bih nikad zaradio na, recimo, FB.