Shvatamo ozbiljno samo svoj posao, svi ostali služe za sprdnju.
Ne ide pa ne ide, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Vrc levo, vrc desno, samo problemi. Dođavola porodični ponos, dođavola Ursula LeGuin i njene zemljomorske tirade, dođavola psihološka trabunjanja o posebnosti. Sve što imam od života je debljanje bankovnog računa mog reumatologa. Dosta je bilo, rešavam problem sada i odmah! „Da, da, ovde možete promeniti ime“, kaže Institucija namrgođeno, pošto uvek zabrinuta javnost ne očekuje od sebe da brine za stvari koje je ne brinu. „Kako se zovete?“ „Jan Vennegoor of Hesselink“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink, glasom punim nade. Stigao je na mesto gde ljudi razumeju teret koji nosi; život poprima boje baš kao pri izlasku sunca posle neprospavane noći. Ovako se dakle, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink , osećao Atlas kada je naterao Herkula da pridrži Nebo. „A ne! Tu igru nećemo da igramo! Dosta je bilo! Ti kažeš neko glupo ime eto baš kao što si sada rekao, ja padnem u nesvest pun saosećanja, pitam kako bi želeo da se zoveš, ti kažeš Wim Vennegoor of Hesselink, a ja izvisim. Ne, gospodine, samo jedan od nas dvojice je budala. Napolje!“. Ovako se dakle, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, osećao Atlas kada ga je Herkul prevario, i odšeta niz sivu ajndhovensku ulicu.