Što više stvaraš manje slobode imaš, reče jednom Pekić.
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink rešio da bude matičar. Miran, pouzdan posao. Ljudi se uvek venčavaju, sad ima i više posla kako se broj kombinacija povećao, razmišlja. „Najvažnija stvar za dobrog matičara je lep potpis“, kaže šef matičara. „Da vidimo vaš“. Potpiše se Jan Vennegoor of Hesselink. „Au, monumentalno! Primljeni ste!“ Bolno, ali sjajno, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink. Nekoliko dana kasnije, dolazi raspamećeni otac. „Dobar dan! Ja sam srećni otac, dolazim da prijavim decu! Žena mi rodila šestorke!“ Sjajno, ali bolno, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, i uz osmeh, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost, stisnu zube.
Uzgred: Pekić je bio u pravu.
To je istina iz klase Budi obavešten da ćeš se zapetljati.
Jeste. Taman uspem smirim život, pa pokrenem blog i zinem ovoliko. To će posle neki psiholozi da objasne: zašto sam ja toliki mazohista.
Lik iz priče jednog od ruskih klasika je osetio neodoljivu potrebu da ugrize za uvo jednog gubernatora. To je i učinio, jer je potreba bila neodoljiva. Tako i ovo: znanje da ćeš slobodu predati je tu, ali je potreba neodoljiva.
Гледе тих комбинација, чудан је свет.
Онолике године су забрањивали, прогањали или макар искоса гледали мешовите бракове. Сад окренули ћурак наопако, па се окомили на немешовите. Не знам да ли им је јасно шта у ствари хоће.
meni nikako nije jasno šta hoće. razumem šta neće, ali tako se ni deca ne ponašaju, a kamoli odrasli ljudi: samo se deru neću ovo neću ono.