Ko je on – epilog

Dakle, eksperiment proglašavam uspelim. Bilo je svega, veoma primamljivih podmićivanja, prepisivanja, sprdanja, odličnih ideja. Primetio sam nekoliko stvari, pa da ih ovde popišem:

1. Eksperiment je shvaćen kao test, iako se nigde u tekstu ne spominje da je reč o testu
2. Jako mnogo energije je utrošeno u odgonetanje slike, iako se nigde u tekstu ne spominje bilo kakva slika (ovo je bezuslovno najjači utisak).
3. Odgovori su, čini mi se, a to može da bude i pogrešan zaključak, prilično usmeravali naredne odgovore.

Dakle, možemo zaključiti:

1. Za bilo kakvo činjenje potrebna nam je prethodna forma u koju ćemo se uklopiti – veoma teško ćemo početi neki posao ako mu prvo ne damo neko ime, odnosno uklopimo ga u neki poznati obrazac.
2. Spremniji smo da verujemo slici nego rečima – odakle bismo mogli, na primer, da izvučemo nezgodni zaključak da, koliko god se kleli u drugačije, ipak biramo sebi partnere jer su nam prijatni oku, a ne ušima. Ovo je na tragu poente audio-vizuelnog efekta ranije prikazanog na ovom blogu.
3. Mišljenje grupe nam je važno. Ovo smo znali i ranije, postoje eksperimenti u kojima je jadničak pristajao da 2+2 bude pet samo zato što je tako smatrao ostatak grupe.

Toliko o eksperimentu. A sada, malo slobodnije o predmetu eksperimenta, i razlozima za eksperiment.

Citirani (i prilagođeni) tekst je deo knjige Dijalog o dva glavna sistema sveta Galilea Galileja, u kome autor kritikuje dogmatizovanje Aristotela, za koje oštro optužuje njegove tzv. sledbenike. Direktan povod je predavanje u kome je dogmata pokušao da Aristotelu dodeli zasluge za pronalazak teleskopa, što Galilej opisuje sledećim rečima:

Još su živi su i zdravi oni koji su bili prisutni kada je jedan predavač na poznatoj Školi, čuvši kako izgleda teleskop kojeg još nije video, rekao da je izum uzet od Aristotela. I izneo je spis, našao u njemu mesto gde se objašnjava razlog zbog kojeg se na dnu tamnog bunara preko dana mogu videti zvezde na nebu. I reče okupljenima: ” Evo vam bunar koji predstavlja cev, evo i guste pare, koja je bila inspiracija da se pronađu sočiva, i evo konačno optičkog pojačanja pri prolasku zraka kroz prozračnu, gušću i tamnu sredinu.”

Zatim se Galilej obračunava sa ovakvim dogmatama ubitačnim i, nažalost, još uvek aktuelnim rečima:

Postoje neki njegovi sledbenici njemu nedostojni koji daju povoda da ga cenimo manje, ili da se bolje izrazim, dali bi povoda za to kada bismo hteli da aplaudiramo njihovim tričarijama. A Vi, recite mi molim Vas, zar ste tako naivni pa ne vidite da kada bi Aristotel bio prisutan i čuo onog predavača koji je hteo da ga učini tvorcem teleskopa, da bi se on pre okrenuo protiv njega nego protiv onih koji ismevaju predavača i njegova tumačenja? Da li sumjate možda u to da kada bi Arisotel video nova nebeska otkrića da ne bi bio za promenu mišljenja i za ispravku svojih knjiga kako bi se približio čulno zasnovanim učenjima, odagnavši sve one maloumne koji suviše bedno žele da podrže svaki njegov stav, a ne shvataju da kada bi Aristotel bio onakakav kakvim ga oni zamišljaju, bio bi tek jedan nedokazni i zadrti um, duh ispunjen divljaštvom, tiranska volja koja bi smatrajući ostale za tupave ovce htela da njene naredbe budu pretpostavljene čulima, iskustvu, samoj prirodi? Aristotelovi su sledbenici stvorili njegov autoritet, a nije on taj koji ga je prigrabio ili prisvojio. I zato što je najlakše stati iza nekog drugog nego pojaviti se otvorenog lica, oni se plaše da se udalje od njega i za korak, i umesto da unesu neku promenu na Aristotelovom nebu drsko žele da poreknu svaku promenu što je vide na nebu prirode.

Šta da vam kažem? Pre 400 godina Galilej skreće pažnju da postoje ljudi koji su spremni na sve, samo da bi u lagodnoj senci nečije veličine spokojno živeli, uzeli koji dinar, možda i doktorat napisali. I dođe trenutak kada postaju od te senke zavisni, kada više ne smeju da izađu na sunce. Takvi ljudi su veoma opasni, spremni na svaku gadost čim se u njihov zaklon dodirne.

Nažalost, novijih primera ovakvog ponašanja imamo previše. O Zoranu Đinđiću ili Titu neću da govorim, to je politika. Šta mediji rade sa Novakom Đokovićem postalo je apsurdno odavno. Pa Mileva Marić, neka je na nepostojeću čast nečasnim ljudima koji je koriste kao krpu. A tek nesrećni Marks, fanatici su ceo školski predmet predmet napravili, da ne govorim o metrima regalskih knjiga.

Stvar je eskalirala preko mere sa Nikolom Teslom: barabe svih boja, novinarske, „naučničke“, komentatorske, umetničke… su dohvatile tog odavno počivšeg čoveka i ne prestaju da ga razvlače konj’ma na repove. U svojoj bezumnosti stigli su da pomešaju neutrone i neutrina, samo da bi nesrećni Tesla baš u svemu bio i prvi, i u pravu – a sve to svoje sitne karijerice radi. Istorija nauke je rekla svoje, i meni ne pada na pamet da po stoti put iznenada pričam priču o Tesli. Svaka jeste-nije rasprava samo produžava lagodni život lezilebovićima iz senke. Srbija ima školu koja nosi Teslino ime, i spomenik ispred svoje najuglednije visokoobrazovne institucije. To je i dovoljno i taman po meri imena i dela Nikole Tesle. A onaj jad ispred Aerodroma nije spomenik Tesli, već podsetnik da se u njegovu senku uvukao bar još jedan nikogović.