Poslušnost je vrlina ili kontradikcija ugrožava egzistenciju
Lekcija X
Car Saul ili Dva tipa životne konsekvencije
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohvalno. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širinom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog starešine počiva na tome što on treba da iskaže samostalnost samo u granicama naređenja. Svako naređenje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okolnosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređenja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja o nečem što leži izvan naređenja, na primer o opštem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokruga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordinaciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograničavanje ciljeva kakvi se žele postići.
To je glavno naravoučenije koje proističe iz povesti veličine i pada cara Saula — jednog od najdirljivijih poglavlja biblijske povesnice. Saul je, na izgled, bio idealan vojnik. Sin ubogog pastira iz plemena Venijaminova, uzdignut odlukom Proviđenja na carski položaj, dugo ismejavan zbog prostačkog ponašanja i seljačkih manira, stekao je, najzad, opšte priznanje zahvaljujući svojoj skromnosti, istrajnosti i gvozdenoj volji. Nekoliko uspelih ratnih operacija stvorilo mu je slavu sjajnog stratega, a opšte divljenje naroda pobudila je činjenica da je Saul osudio na smrt rođenog sina, kada je ovaj svojim grehom doprineo prolaznom neuspehu u borbi; tek je glas naroda spasao mladog Jonatana od očinske strogosti. Besprekorni vođ Saul znao je da je ceo svet podređen izvršenju svakog primljenog naređenja — a on je naređenja primao od Boga posredstvom Samuila, čoveka starijeg od njega po godinama i veoma mudrog. Primivši naređenje, Saul, čovek prost, nije znao za strah i nije znao za skrupule: bio je srećan što ima čvrsto obeležene granice delatnosti u okviru kojih je sve dozvoljeno, ali koje nije slobodno prekoračiti.
No eto, Bog se jednom prilikom seti da je pre nekoliko vekova kneževina Amalika stala na put narodu njegovom pri izlasku iz Egipta; u ljudskom sećanju stvar je zaboravljena, ali Bog je u takvim pitanjima imao zadivljujuće pamćenje. Nezadovoljan ondašnjim porazom neprijatelja, htede još jednom da ga kazni i naredi Saulu da napadne grad i da bez milosti pokolje sve stanovnike do poslednjeg — ljude, žene, decu, dojenčad, volove, ovce, kamile i magarce.
Saul se vredno prihvati posla i izvršio bi ga besprekorno da ne beše male prepreke. Naime Samuilo, njegov vaspitač, hteo je ranije, po svaku cenu, da uzdigne njegov duhovni nivo i zarazio je njegov duh filozofijom. Tako mu je ulio u glavu da osim konkretnih naređenja postoji i opšta svest, da treba da deluje za dobro svoga naroda, za ojačanje njegova dobra imena i materijalne moći. Tako ga je pokvario doktrinom, znači takvim opštim principom iz koga ne proizlazi ništa konkretno, jer ga svako interpretira na svoj način. Nakalemio je caru ambicije filozofa, što je postalo uzrok njegove propasti.
Jer kada vojnici cara Saula pobiše ceo amalički narod, dovedoše pred njega kneza po imenu Agag, koga uhvatiše živa. Tada Saul poče da mudruje: “Ubiti kneza je laka stvar, jer ga imam u rukama. No on je sam, što znači da je bezopasan. Moj zadatak je pak da delujem radi dobra naroda. Ako poštedim uhvaćenog neprijatelja, pribaviću svome narodu slavu velikodušnosti i milosrđa, koja više vredi no život jednoga kneza.” I tako on poštede Agaga u ime principa opšteg narodnog dobra, a nasuprot naređenju Boga. Istovremeno je počinio drugi greh. Izrailjski narod, oslabljen dugotrajnim ratovima stajao je vrlo loše u ekonomskom pogledu: stada behu desetkovana, a perspektive uzgoja za najbliže godine izgledale su krajnje loše. “Radi dobra moga naroda — pomislio je Saul — narediću da se poštede najvrednija grla — ovnovi, volovi, magarci — i time ću osetno ojačati naš fond.” Tako je i učinio i tako je po drugi put prekoračio svoja prava u ime opšteg principa koji mu je ulio u glavu njegov učitelj. Uostalom, učinio je tako i pod pritiskom samog naroda i u ime njegovih očitih interesa. Doduše, veliki deo zaplenjene stoke namenio je za žrtvovanje Bogu. Tada izbi veliki rusvaj. Bog sasu svoj gnev na Samuila, kao da je on bio kriv, a Samuilo iskali svoje poniženje na Saulu.
— Bogu je milija poslušnost nego žrtve — reče tvrdo — i on zahteva da se izvršavaju konkretna naređenja, a ne da se samovoljno interpretiraju opšta načela.
— Popustio sam pred glasom naroda i hteo sam da mu pomognem — pravdaše se Saul nesigurno. Samuilo se samo gorko nasmeja. Naredi da se dovede pošteđeni knez Agag i oštrim mačem razdvoji u prostoru delove njegova tela — noge, ruke, prste, trbuh, glavu — usled čega Agag posta neprilagođen za nastavljanje života na ovome svetu i preseli se u drugi svet, gde se može živeti čak i razdeljen na atome. Zatim Samuilo naredi da se pokolje zaplenjena stoka.
Samuilo se nije laka srca prihvatio tog posla. Znao je da je njegov omiljeni učenik time precrtao svoju karijeru; on lično, pak, nije bio po prirodi okrutan. Jedino je znao šta znači ratna zapovest, i bio je savršeno svestan da neizvršenje zapovesti radi nekakvih filozofskih razloga označava isto kao i reći Vrhovnom Starešini da se bolje od njega poznaju filozofske postavke i taktika. A ipak volja Vrhovnog Starešine je jedini izvor filozofije, što znači da prekršiti naređenje u ime filozofije označava isto što i usprotiviti se volji Starešine u ime volje Starešine, ili upasti u unutrašnju kontradikciju. Na taj način je car Saul postao unutrašnje kontradiktoran predmet, ili uopšte nemoguće biće, čista fikcija. Sam je sebe uništio i nije nikakvo čudo što je prestao da postoji kao car. Samuilo je dugo očajavao posle ovog poraza, jer je u Saulovo vaspitanje uložio mnogo napora i oduševljenja — no ipak je shvatao da je ovakav kraj neizbežan. Niko nije uništio Saula: sam je sebe uništio pokušavajući da prekorači granice svoga delovanja u ime istih onih principa po kojima su mu te granice nametnute; stavio je u pokret mehanizam suprotnosti koji ga je smrvio.
Naravoučenije ovoga događaja već je izrečeno. Možemo ipak da ga iskažemo još i ovako: moguće je delovati prema konsekvencijama naređenja ili prema konsekvencijama doktrine, no ipak ne uvek prema obema istovremeno.