Vrlina nije uvek uslovljena razumom
Lekcija XII
Jov ili Antinomije vrline
Istorija pobožnoga Jova imala je svoj “Prolog na nebu”, do iluzornosti sličan “Prologu na nebu” iz Geteovog Fausta. Dogodio se na sledeći način:
U najvišoj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je Jehova navikao da prima izveštaje sa zemlje od svojih izaslanika i gde je, takođe, navraćao Sotona. Bar je nosio šaljiv naziv “COCOFLI”, što je bilo skraćenica od niza naziva koji su označavali razne stepene uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence — Cooperation — Friendship — Love — Identity. Gospod seđaše tamo jednom pijuckajući svoje omiljeno piće: ćehoćinski rasol. Uđe Sotona i klimnuvši lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme je pušio cigaretu oslonjen o šank i kao nenamerno puštao kolutove oštrog dima u lice Gospoda koji se gušio, crven od ljutine; potom Sotona reče barmenu, glumeći ravnodušnost:
— A znate, šetao sam nekoliko godina po zemlji i doneo sam dobre vesti. To jest, dobre s moje tačke gledišta — dodade nemarno.
— Hm — promumla barmen koji beše neutralac.
— Da — nastavi Sotona — sasvim dobre. Jedan pobožan sveštenik sistematski vara svoju ženu i, po svemu sudeći, biće naš klijent.
Gospod se nemirno promeškolji i odmače od sebe čašu.
— Mladi prevoznik koji živi pored reke Tigar — nastavi Sotona — zaklao je oca i mater, nakon čega je jeo svinjetinu, zalivajući je mlekom. Siguran plen. Gospod lupi pesnicom po stolu i prosto se strese od ljutine.
— Stara ribarova žena — nastavi Sotona u vazduh, praveći se da ne vidi nervozu svoga rivala — hulila je na Boga posle gubitka sina i proklinjala je volju Gospoda. Nju, u stvari, već imamo u džepu.
Gospod ne izdrža. Obori bučno sto, ustade i sav modar od gneva grmnu:
— A Jova si video?!
Sotona se okrete sa izrazom učtive začuđenosti na licu. Stajahu sad jedan naspram drugog — Gospod veliki, plećat, bujne kose, obučen seljački i jednostavno, i Sotona nizak, elegantan, s mršavim licem intelektualca, sa sjajnim brilijantom na prstenu.
— Jova? — upita sa snishodljivom učtivošću. — Dabogme, video sam ga. Pošten selja, mada ne mnogo bistar.
— Možda i na njega oštriš zube — podsmevaše se Gospod — a? Koga li je on ubio? Ili je možda hulio?
Sotona se osmehnu i nakloni se:
— Taj Jov je tvoj savršen sluga. Uzor pobožnosti bez ikakve mrlje. Trese se od straha pred tobom, a u našem skromnom zavodu njegov konto je potpuno prazan. Nije činio nikakvo zlo, jer nema ni zašto: sve mu ide kao po loju: ima ogromno imanje, i provodi dane u apsolutno košernim gozbama. Zašto bi imao da huli?
— No, vidiš — likovao je Gospod, za koga je Sotonina ironija bila previše prefinjena — a hvališeš se kao da si osvojio ceo svet.
Preko Sotonina lica pređe senka negodovanja.
— Objasnimo situaciju — reče mirno. — Priznajem da si ljude podelio između mene i sebe na način koji je za tebe krajnje nekoristan, dakle s maksimumom plemenitosti. Praktično si predao u moju vlast celo čovečanstvo, sem jednog jedinog naroda koji si izabrao za sebe, i tome narodu si naredio da istrebljuje ostale, usled čega se predstavnici ovih drugih naroda brzo i masovno sele u bolji… hm… bolji svet i pune moje hotele. Štaviše, načinio si ljudsku prirodu tako da je dobrota obično vezana sa uspehom, a teški životni uslovi guraju je u prestupe, i istovremeno ipak stvorio si ljudima baš najgore uslove egzistencije kakvi se mogu zamisliti, te je tako praktično ogromna većina do ušiju zaglibljena u prevarama, krađama, zavistima, intrigama i slepim požudama, a da i ne govorimo o preljubi, koja se čak i ne primećuje u poređenju sa svim ostalim gresima. Uzmi samo na um da ja ne ocenjujem konstrukciju sveta i ne ulazim u to da li je ona nastala s predumišljajem ili iz nesposobnosti — ja samo utvrđujem činjenicu. U takvoj situaciji neznatan deo čovečanstva koji ima šanse da stupi u tvoje svečane povrtnjake koji mirišu na mleko, kukuruz i zvučne svirale — taj deo, dakle, sastoji se od onih koji su tako snabdeveni da nemaju razloga da greše, kao i od onih koji iz straha od tebe nemaju hrabrosti da rizikuju i da načine prestup. Sem malobrojnih izuzetaka tvoji ljudi spadaju, dakle, u kukavice i site. Jov je sit i ne sumnjam da će ostati veran dokle god bude sit. Oduzmi mu blagostanje i dodaćeš još jednu dušu u moje registre.
Gospod, koji slušaše sa budnim podozrenjem, shvati iz celog Sotoninog izlaganja samo ovaj poslednji predlog i odmah povika praveći se samopouzdanim:
— Molim lepo! Radi šta hoćeš s njegovim imanjem, porodicom i kućom, samo njega samoga ne diraj. Videćeš da ništa neće pokolebati njegovu vernost.
— Odlično — odgovori Sotona veselo i ispi četvrtu čašu konjaka. — Pod uslovom da mu ti ne pomažeš.
Na taj način ugovor bi sklopljen. Gospod se vrati za svoj sto, a Sotona na zemlju. Pristupi poslu i s najvećom lakoćom učini tokom jednoga dana sledeće:
Učini da Saveji otmu Jovove magarce i volove, i da njegove robove pokolju. Učini da mu Haldejci otmu kamile i da pokolju još jedan deo njegovih robova.
Spali munjama Jovove ovce i ostatak nevoljnika.
Pobi sve desetoro Jovove dece.
Gospod gledaše odozgo ta zlodela i lukavo se osmehnu.
— Dobro sam secovao — promrmlja.
Jer odmah nakon ovih događaja Jov se pokloni Bogu i blagoslovi ime njegovo. A glasno govoraše o milosrđu Gospoda.
Sutradan se u baru “COCOFLI” povede sledeći razgovor. Jehova se nadimaše u osećanju trijumfa i bučno vikaše:
— No, eto! Šta sam rekao! Gde su sad tvoje glupe teorijice, koje, uostalom, ionako niko ne razume? Gde ti je tvoj Jov, ha, ha? Šipak imaš, a ne Jova! Prosto ti je milina gledati kako me moj Jov blagosilja. Ne, ne, gospodine moj, preračunao si se! Vernost je vernost — tu nema priče. Možeš da pucaš od zlobe, ali Jov je moj.
— Kao što sam primetio — reče Sotona sa izrazom dosade na licu — moje iskustvo uči da se, sem malobrojnih izuzetaka, tvoji ljudi sastoje od sitih i kukavica. Jov ti je bio veran kao sit, sada je i dalje veran kao kukavica. Previše te se boji da bi hulio. Priznajem da nisam dobro procenio snagu njegovog kukavičluka. Ali i taj ostatak strpljenja će se rasprsnuti ako se bacimo pravo na njegovu kožu.
— Molim lepo — povika Gospod trljajući ruke, zatim tresnu o sto tako silno da obori krčag s rasolom. — Radi s njim i dalje šta ti drago, samo da ga, za sada, ne ubijaš.
Sotona se vrati na zemlju i bez odlaganja zarazi Jova neprijatnom kožnom bolešću, i dodade mu još mnoga druga oboljenja sistema za probavu, bubrega, srca, pluća, zglobova i kičme. Jov ležaše na zgarištu svoga doma, zgrčen od bola, na dnu bede i očajanja, hvaleći ime božje, žena stajaše kraj njega i svadljivo mu prebacivaše zbog njegove pobožnosti:
— Eto ti tvoga Gospoda — vikaše. — Još ga blagosiljaš! Umrećeš, a znaš dobro da su sve priče o drugom svetu bajka. Uostalom, ako drugi svet postoji, sigurno je bolji od ovog. Dosta! Bar lepo nahuli Bogu do mile volje!
— Glupa ženo! — jeknu Jov, dižući s mukom glavu. — Ceo naš moral počiva na tome da zahvaljujemo Bogu ne samo na dobru, nego i na zlu koje nam šalje. Jer inače ne bismo imali nikakve zasluge: biti zahvalan na dobročinstvima kadar je svaki nikogović. Ja, naprotiv, ponosim se time što hvalim Boga za to što sam nesrećan. Neću da hulim; ostaću svome Gospodu veran, kao što sam se obavezao.
— Ali zašto? — povika žena.
— Rekoh ti već: da bih održao reč.
— A ako se Gospod, kome si se zakleo na vernost, pokazuje da je zao, onda ti svojom vernošću pomažeš zlo.
— Nije važno — odreče Jov. — Ostajem veran ne zato da bih činio dobro, nego da bih ostajao veran. Sredstvo i cilj su tu identični.
Sotona osluškivaše ovaj razgovor smešeći se tužno i vrati se u bar gde ga čekaše Gospod, ispunjen vedrinom i pucajući od radosti.
— A vidiš, vidiš! — vikaše razmahujući rukama. — Mudruješ, filozofiraš, a prost čovek zna bolje šta treba da radi i ne sluša tvoje glupe priče.
— Na izgled sam izgubio opkladu — reče Sotona mirno — ali tvoja pobeda je i dalje sumnjiva. Vidi se to iz triju okolnosti:
Prvo, ona ne podriva moju doktrinu, jer sam rekao da postoje malobrojni izuzeci koji su verni radi samog načela vernosti. Ali moj racionalizam mi naređuje, naravno, ne da se zadovoljim konstatacijom da postoje izuzeci, nego da objasnim njihovo postojanje. Ljudi se normalno ponašaju na iracionalan način, morao bi to da znaš, pošto si ih sam konstruisao. Njihovo ponašanje ipak podleže izvesnim zakonima i u većini slučajeva da se predvideti: reaguju na događaje saglasno sa požudama svoga tela. Dogovorimo se da takvo ponašanje ubuduće nazivamo — neprecizno, naravno, racionalnim: mislim, ponašanje adekvatno sa životnim situacijama. U tom smislu, priznajem to rado, precenio sam racionalnost ljudskog postupanju u Jovovom slučaju. On se pokazao daleko manje misaonim no što sam pretpostavljao i usled tog nemišljenja ti si postigao svoj žalosni uspeh. Jov je poverovao u neoborivu moć načela vernosti i odlučio je da bude veran nekadašnjem zaštitniku, čak i onda kada se ovaj pretvorio u dželata. Po mome mišljenju to je vrhunac krajnje iracionalnog ponašanja, ali moje znanje o svetu predviđa takvu mogućnost. Načinio sam grešku u odnosu prema tom pojedinačnom slučaju, no ne moram ipak da menjam svoju sliku stvarnosti.
Drugo, skromnu satisfakciju imao sam iz činjenice da sam, iako ti je Jov ostao veran, čuo njegovu ženu koja te je, kao što znaš, obasula lavinom groznih pogrda. Znači, u svakom slučaju jedna je duša dobijena.
I najzad treće, nisi se držao uslova dogovora, pošto-si potajno pomogao svome sluzi da istraje u trpljenju i vrlini.
— Kako? — povika Gospod — Ja pomagao?
— Naravno — reče Sotona. — Tvrdeći drugačije, zapadaš u jeres pelagijanizma ili molinizma, koja odnekud biva smatrana mojim delom. Teološki je sigurno da je bez tvoga učešća vrlina nemoguća. Ako te u to čak i ne ubedi delo sv. Augustina O slobodnoj volji, koje je veoma dvosmisleno, uzmi onda s police rešenje tridentskog sabora, poglavlje De iustificatione, i izvoli proveri.
— Ne razumem se mnogo u teologiju — priznade Gospod nepouzdano — i, pravo da kažem, ne razumem dobro sve te sporove. Dabome, neću da zapadnem u jeres. No uostalom, ako sam mu čak i pomagao, ti si radio to isto u suprotnom pravcu.
— O, ne — odgovori Sotona. — Ja sam samo organizovao spoljne okolnosti koje su imale cilj da Jova navedu na greh. Ali vrednost vrline i zasluga počivaju baš na tome da se vrlina praktikuje u svim spoljnim okolnostima. Prividna lakoća moga zadatka u svetu počiva na tome što stvaram samo objektivne situacije a rezultat toga je da ljudi greše već po snazi vlastitih sklonosti; prividna teškoća tvoje uloge sastoji se u tome što ti moraš da ih ojačaš iznutra, duhovnim sredstvima, protiv pritiska njihovih spoljnih uslova. Ali u stvarnosti je nešto drugačije. Moj zadatak je teži, pošto delujem u sredini materijalnih stvari da bih izazvao zlo u duhovnom svetu, što znači da moram dobro da poznajem pravilnosti uzročnog, uzajamnog, dejstva telesne i duhovne stvarnosti, kako bih ovu poslednju razrađivao putem posrednih uticaja. Ti, međutim, deluješ neposredno u dušama, te dakle imaš dodira neposredno s tvorivom koje obrađuješ. I ako uprkos tome ja odnosim ovolike uspehe, i ako, kao što si sam u jednom od svojih dela primetio, put propasti, to jest put za moje carstvo, jeste širok i prostran, a staza spasenja je uska i malo kome dostupna, to onda potvrđuje da svoj zanat ne obavljam loše. A svet si, međutim, uredio ti, a ne ja. Ja, uostalom, radije pripisujem svoje uspehe tvojoj velikodušnosti u odnosu prema meni nego tvojoj nesposobnosti, i tim pre tvojoj velikodušnosti nego mojim sopstvenim sposobnostima u radu. Zato ne mislim da te mučim duže i bez žaljenja ti ostavljam Jovovu dušu, imajući i previše rekompenzacije sred ostalog čovečanstva. Tim pre — dodade već nerazgovetno — što su teoretski sporovi između nas krajnje beznadežni. Dodaću u zagradi, da ne moraš uopšte da se razumeš u teologiju, samim tim što si ti njen predmet. Tako isto se stena ne razume u petrografiju.
— Opet ta dijalektika — jauknu Gospod mrzovoljno — od koga si je samo naučio? Ja znam samo jedno: Jovova duša je spasena, opkladu sam dobio, a vaša skolastika me se mnogo ne tiče.
— Milo mi je da priznam poraz — reče Sotona udvorički i naklonivši se, napusti otmeni bar “COCOFLI”, ostavljajući Gospoda zabezeknutog.
Ima mnoštvo naravoučenija koja proističu iz celoga ovog događaja koji predstavlja samo prolog u problem Jova. Neka od njih su vrlo prosta; tako, na primer, naravoučenije da treba revidirati poslovicu koja glasi: gde se dvojica svađaju (npr. Gospod i Sotona), treći se koristi; takođe drugo naravoučenije: prosti ljudi imaju razloga da se klone prijateljskih svađa između moćnih; pa treće naravoučenije: vrlina vernosti po svaku cenu ne traži uopšte jak razum.
Ima, naravno, i složenijih naravoučenije, evo nekih od njih:
Naravoučenije četvrto: vernost je vrlina unutrašnje suprotna, jer ako biva negovana u očekivanju koristi, prestaje da bude vrlina, a negovana radi nje same, često prisiljava na mirenje sa zlom, te prema tome takođe prestaje da bude vrlina.
Naravoučenije peto: Gospod je dobar, te, prema tome, ukoliko ispoljava svoju suštinu, čini dobro; čovek, hvaleći ga, hvali dobro koje je upoznao — što nije nikakva zasluga. Prema tome, pravi Jehovin trijumf ispoljava se tamo gde on deluje suprotno svojoj suštini, ili Gospod odnosi pobedu u toliko u koliko se pokazuje drugačijim nego što u stvari jeste. Da bi je odnosio stalno, on mora stalno da istupa u ulozi zločinca, i otuda se ljudima koji plitko misle čini da je Gospod uredio svet veoma loše. U stvari ga je uredio veoma mudro: on množi ljudske nesreće jer preko njih postiže moralne pobede; kada bi ljudi bili srećni, Sotona bi imao male uspehe, ali Bog ne bi imao nikakve. Prema tome vidi se: radi toga da bi se nebeske vratnice otvarale za malobrojne, milioni moraju da kuljaju kroz kapije pakla. To je propozicija nove teodiceje, saglasnija s ljudskim iskustvom od tradicionalnih teodiceja.
Naravoučenije šesto: sa Sotonom je lako izgubiti u teoretskoj diskusiji, jer on ima mnogo racionalnih argumenata, ali moguće je naprosto njega ne slušati.
Naravoučenije sedmo: da je Jov smatrao da su njegove nesreće Sotonino delo, trudio bi se da se protiv njih bori umesto što besposleno sedi; na primer, pošao bi dermatologu. Zato je korisno verovati, uprkos istini, da je zlo koje na nas nailazi uvek delo zle sile.