Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.
Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.
Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.