Odbrana i poslednji dani slučajnosti

Primetio sam kako ljudi oko mene često za svaku pojavu traže razlog. Kao posledicu nagomilavanja razloga, dobili smo teorije zavere. A kako reče jednom pokojni dr Boža Aničin, sve teorije zavere su tačne. Zato ustajem u odbranu slučajnosti.

Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene ili zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan zemaljski dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka:  dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.

A znate li šta su brojevi π i e?  Broj π (3,14) je odnos obima i prečnika kruga u euklidskoj geometriji, ali takođe i odnos broja bacanja igle dužine 1cm na papir sa iscrtanim (2cm razmaknutim) linijama i broja padanja igle tako da preseca bilo koju liniju. Broj e (2,71) se pojavljuje u celom spektru fenomena koji opadaju sa vremenom (amplituda vertikalnih oscilacija vašeg novog Punta Classic posle prelaska preko ležećeg policajca, ili količina ugljenika C14 u kostima preminulog faraona, recimo). Da stvar bude crnja, ovi brojevi se opiru „normalnom“ ponašanju: ne mogu se izraziti kao količnik dva cela broja, već moramo pamtiti decimale, svako po volji, želji i potrebama. (Ima još takvih brojeva, recimo koren iz dva, čiju su iracionalnost prvi otkrili još Pitagorini učenici. Blistavi put, na ponos Homo Sapiensu, kojim se do te činjenice stiže, potražite u prvom dodatku Saganovog remek dela Kosmos). Zašto su ova dva broja baš toliki koliki su i baš takvi kakvi su? Nemamo pojma.

Prirodne nauke mirno prihvataju određene činjenice za (banalno) slučajne, ukoliko je njihovo pojavljivanje lokalno. Postojanje potpunog pomračenja Sunca ili broj dana u godini su slučajne pojave jer su lokalne, dok brojevi π i e izazivaju podozrenje, jer se pojavljuju u celom prostoru prirodnih nauka. Naučnici su tokom vremena našli veoma poučan način da sačuvaju svoj ponos: ako u nešto nisu sigurni odmah kažu „Nemamo pojma“, jer iskustvo pokazuje da je bolje (odmah) ne znati nego se (kasnije) izvinjavati. (Da smo načisto, takvih problema ima dosta: Zašto gravitaciona i električna sila opadaju sa kvadratom rastojanja? Zašto se oko provodnika kroz koji teče električna struja formira magnetno polje? itd itd)

Naučnici su, uz dosta zagrcnjavanja, ipak progutali činjenicu da su slučajnosti osnovno gradivno svojstvo svemira. Valja razočarati nabildovane bogatune, vakuum je najveći đakuzi: ključa od parova čestica koje se slučajno pojavljuju i nestaju. (Neću se ovde baviti Šredingerovim mačkama i mučiti čitaoce pitanjima da li se išta događa ako niko ne gleda.) Nauka je praktična stvar, pa vam čak nudi gledanje slučajnosti uživo: kupite sebi kinesku „Plasma Ball“ igračku. Ali, naučnicima je lako. Oni dobiju Nobelovu nagradu jednom ili dvaput u životu i gotovo, a na izbore treba, uz malo sreće i malo više kredita, izlaziti svake četiri godine. Zato su sile koje upravljaju ljudskim društvima značajno komplikovanije. Društvene institucije su pred sebe stavile naizgled nemoguć zadatak: da uvek sve znaju. Kad se malo bolje pogleda dobra je to ideja, ako si uvek u pravu, nikome se nemaš za šta izvinjavati. U tom smislu je manipulacija slučajnostima omiljena sportska disciplina.

Prisetimo se kako to izgleda na primeru pomračenja Sunca, manirom Pekićevih isleđivanja.

• Institucija (samopouzdano): „Da li je pomračenje opasno?“.
• Naučnik (razdragano): „Nije“.
• Institucija (namrgođeno): „Dakle, od pomračenja nema baš nikakve opasnosti?“.
• Naučnik (zbunjeno): „Nema, znate, to je prirodni…“.
• Institucija (staloženo): „Čekajte malo. U svemu ima neke opasnosti. Ljudi ginu kad se tuširaju. Da li ste sigurni da od pomračenja nema ama baš nikakve opasnosti?“.
• Naučnik (iznervirano): „Pa dobro, ne bi trebalo gledati direktno u Sunce“.
• Institucija (smireno): „E to je već u redu. Potpišite. A zašto?“
• Naučnik (ne veruje sopstvenim ušima): „Pa Sunčevo zračenje je snažno, može da ošteti oči. Ali…“.
• Institucija (zatvara Zapisnik i odlazi da gleda Herkula Poaroa): „ U redu je. Potpišite.“

I tako sutradan u svim novinama imamo naslov: „Šokantno! Naučnici opominju: Pomračenje šteti očinjem vidu i razara male sive ćelije!“. Eto kako stižemo od bezazlene slučajnosti prividne veličine nebeskih tela do pustih ulica i suncobrana ubodenih u zatvoreni prozor sa navučenom roletnom (što je sa jedne strane mala cena, mogla je i kakva devica stradati).

Broj dana u godini je još uvek predmet institucionalizovanog nadgornjavanja. Pošto je ostatak od celog broja (0,2422) dovoljno blizak broju 0,25 (jedna četvrtina), trebalo je vremena da nauka prepozna učinak greške; no kad je greška narasla do 10 dana, u jednom od retkih javnih priznanja nauci, dobili smo tačan kalendar. Kažem tačan jer greška sadašnjeg kalendara od jednog dana u 3000 godina prosto nije smetnja u kratkom ljudskom životu i kao takva nije bitna. No, institucije znaju bolje i ne daju se prevariti. Jedna od takvih i danas zadržava prevaziđeni kalendar (koji pravi grešku od jednog sata na četiri godine – u tom smislu možemo ustanoviti julijanski paradoks blizanaca: ako jednog blizanca na rođenju krstite a drugog ne, kršteni će posle 40 godina biti 10 sati mlađi). Ta ista institucija je svojevremeno napravila iskusan dribling, pozivajući ostale institucije svog kalibra da zajedno pređu na treći kalendar (čija je greška jedan dan u apsurdnih 400 hiljada godina). Poziv biva odbijen, čime svi ostaju u pravu: ponuđač je učinio sve za dobrobit preciznosti, a ponuđeni su odbacili preciznost zarad mira u kući. Poenta je jasna: nije važno šta činiš, sve dok imaš obrazloženje. (Medijska institucija, sa svoje strane, dobija prostor za dramsku minijaturu: dok ide kajron „Božić će se slaviti osmog januara“, ozbiljni glas spikera potvrđuje: „Božić će se slaviti osmog januara, počev od 2101 godine, dakle za 100 godina.“)

Što se tiče građanstva, slučajnost je na zle grane pala. Niko i ne pokušava da pod slučaj podvede poznavanje političara i biznismena sa optuženim narko-dilerima. Guverner Narodne banke ni slučajno ne može otići sa radnog mesta iz privatnih razloga. Čak i vrapci na grani znaju da se pevačice na plažama nameštaju za pozadinske fotke. Platani ni slučajno nisu zdravi. Platani ni slučajno nisu bolesni. Američki predsednik je u izboru svojih saradnika glavni akcenat bacio baš na sistematsko uništavanje slučajnosti kroz monstruozni upitnik tipa „da li je vaš pradeda doplivao u Ameriku u okviru donacije švedske fabrike odela za plivanje?“. Poljski avion pao usred Rusije? Ah, ti vragolasti Rusi. Ne radi mi Internet? Tako ti treba kad imaš pun disk filmova. Patrijarh je odabran slučajnim biranjem jedne od tri koverte? Da, s tim što je u sve tri bilo isto ime. Jedne godine je firma koja pravi računarske komponente na forumu odvalila „ugrađujemo u naše matične ploče čip koji prepoznaje da li je korisnik pročitao uputstvo“. Par dana kasnije su objavili da više ni slučajno neće raditi prvoaprilske šale.

Uzrok „znanja da slučajnosti nema“ je zapravo neznanje (prečesto začinjeno masom slobodnog vremena). Kao što postoje pronalazači trisekcije ugla, kreacionizma, perpetuum mobila i ostalih uticaja planeta na vreme venčanja papuanskih pandi, tako postoje dežurni oglašavači takozvane istine, u koju smo umočeni kao u živo blato, bez oslonca da se odupremo. I kao Doson i prijatelji iz serije Dosonov svet, sada smo stariji i pametniji, a pred nama su novi izazovi. Šta ćemo da radimo ako se ispostavi da je prva ćelija na planeti Zemlji zaista nastala slučajno? Tada ćemo kolektivno poverovati u boga. Jer znamo da se u makrosvetu slučajnosti ne događaju.