Ovako ja zamišljam najbolji cirkus u 21. veku: potpuna umetnost uz dozu nesvakidašnjeg.
Savršeno.
Month: December 2011
Fotografija dana, 5. decembar 2011
Od boje do senke i nazad: beskonačna tema kojom tek nameravam da počnem da se bavim.
Omašio sam da izađem na kišu – ne zbog neke gužve ili iz lenjosti, nego zato što me još uvek drže tragovi prehlade. Nisam hteo da izlazim bez preke potrebe; a fotkanje zarad projekta “jedna na dan”, koliko god ja to želeo da bude, ipak nije preka potreba.
A gonila me je ideja da isprobam dnevne ekspozicije koje bih uveo u monohromatsku paletu i visoki kontrast; kišno vreme je skoro idealno za tako nešto. Pa dobro, biće prilike za to još mnogo puta, zima se tek priprema. ali, ostade mi misao o tzv. crno-beloj fotki (sa svim sivim tonovima između, pa je onda nejasno šta je tu crno ili belo).
Setio sam se šta ću: krenem da se igram onim drvenim bojicama za koje sam obećao da ću ih često uvlačiti u igru, ali nisam. Ovog puta malo drugačiji rakurs: paleta služi kao zgodno igranje sivim tonovima. Nisam upotrebio prelazak u monohromatski režim, čime Lightroom raspolaže, nego sam prosto skinuo zasićenje boja na nulu:
Kažu da je Humphrey Bogart u filmu “Casablanca” nosio sako nekakve najgroznije ružičaste boje. Navodno, baš ta ružičasta je bila optimalna u paleti rezultatntno sivih, a raspoloživih boja.
Tema je definitivno zarazna i trebalo mi je snage da se obuzdam u postprodukciji. Znate, to se ja, kao, malo i pripremam za ono što bi trebalo da usledi kroz koji mesec: obećao sam sebi da će jedna od prvih sesija sa DSLR aparatom biti šetnja po gradu i izvedba monohromatskih fotki. aj’ živi bili, pa v. To je veliki, veliki mišn. A ovaj mišn je akomplišd, bez po muke. 
Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 5)
O posledicama treba misliti na vreme
Lekcija V
Sara ili Konflikt opšteg i pojedinačnog
Kada je Sara najzad odlučila da saopšti svome mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da ga usreći potomstvom, Avram je ostao da sedi mračan i sumoran; razgovor se prekinuo u napetom ćutanju punom iščekivanja da padne reč koju su oboje znali, ali koju duže vreme nijedno nije smelo naglas da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara — i zato što ju je, kao ženu, obavezivala veća odvažnost i zato što je baš ona u tom pitanju trebalo da izvrši akt odricanja. Rekla je: “Imaćeš dete s Agarom, mojom služavkom.” Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije potekao od njega. Da je bio manje malodušan, trebalo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ, nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je postala žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne u primamljiv greh. Jer Agara Misirka beše najlepša devojka u dolini Eufrata.
Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skrojenog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par: Avram i Sara. Sara je, osim toga, znala da će Avram bez dece najzad postati predmet podsmeha poznanika i prezira javnosti, i da njegova društvena pozicija može da se poljulja usled te nenormalne situacije. Nije je podstakao čak ni strah da će muž biti ismejan; rukovodila ju je čista svest o opštoj obavezi, čista potreba zadovoljenja opšte norme i osećanje nemira pred činjenicom da postojanje ne ispunjava suštinu, da njena porodica ne ostvaruje opšti princip porodice: plođenje. Na taj način — opšte je odnelo pobedu nad pojedinačnim.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 5)”
Časopis LIFE: 75 godina
Jedan od ključnih svetskih časopisa obeležava značajan jubilej. Zavirujemo u dve veoma posebne foto-galerije koje su upriličene tim povodom.
LIFE je časopis posebnog senzibiliteta. Kao jedno od ključnih glasila koje beleže rast modernog sveta, taj američki časopis je dostigao visoki ugled tekstom i fotografijom. Tekstovima neću da se bavim, jer je to tema podložna iskrivljenjima. Ali – fotografije… Znam samo za još jedan časopis koji održava kriterijum dokumentarne fotografije na tom nivou, pogodite koji… I moram da primetim: National Geographic i LIFE nisu konkurencija. To su dva komplementarna pogleda na svet; gledate li iz obe vizure, videćete više. Možda i bolje, to već ne mogu da ocenim.
Kako god, sajt časopisa LIFE je zanimljivo mesto na kome možete provesti mnogo vremena u pregledu sadržaja. Jedino da vas upozorim, kad mene već nije niko: turite neki alarm ili unapred smislite neki ubedljiv način da prekinete boravak tamo. Ako se zaboravite kao ja pre neko veče, provešćete na sajtu nekoliko sati, ne trepnuvši.
Ovih dana, LIFE obeležava 75 godina postojanja. Tim povodom, organizovani su razni sadržaji na sajtu, među kojima vam skrećem pažnju na (zasad) dve foto-galerije od kojih zastaje dah i koje golicaju maštu i više nego što podsećaju na prošlost.
Kako sam zamrzeo supu sa knedlama
Znate kako stvari funkcionišu: dete se rodi, opšta sreća i veselje, i uvek se nekako nađe zgodni mali disk pun mrzova sa dečijim pesmama…
Mame se, jel’te, u tehniku ne razumeju (i uglavnom su nezadovoljne narastajućom bujicom kablova), pa tate preuzmu na sebe (a teško im nije) baktanje sa DVD plejerima, nedostajućim utičnicama i normalizacijom jačine zvuka. Sve to nekako legne, i dođe trenutak kada se muzika počne i puštati čedu, ljubi ga taja.
Sve počinje idilično, mama je najbolja mama na svetu, dooobro; baka je topla k’o sunca zrake, jeeeeste; deka kupuje sladoled, e to je korisno znati, još jednom da pustimo za svaki slučaj… ah, evo i tate:
Jednog dana srećni tata petao
sa pilićima svojim prvi put prošetao
pravio se važan, krilima je lupao
pa u bunar upao i sav se okupao…
Ček, ček. Ovo nije u redu. Svi su divni, a tata je trapava andrmolja. Nema veze, gutam knedle, kako lepo podriguje sunce tatino, slušamo dalje. Žirafa je bolesna, što je bolje od miša sa džipom (RIP), eto ga bumbar Đerzelez, slon telefonira, telefon slonira. Konačno, ponovo tata:
Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata
Štaaaa? Kakav je ovo trafiking? Gutam knedle, ajoj, pa nije kraj:
Pitao je u dućanu gde prodaju suvu hranu
i kupus iz Srema, ali rekli su mu: „Nema.“
Kuku, pa ovaj je em kriminalac em idiot. Gutam knedle, obliva me znoj, hajd’ nekako se smirujem, druga su tada vremena bila, objasnićemo detetu čim ga presvučemo sto prvi put iznenada. Ene, Branko Kockica, bluz o kruženju vode u prirodi, odlično – gitarista čak zvuči kao Rajko Kojić… Aha, opet Dragan Laković:
Ali ne mogu to da prebolim
Tata me bije a ja ga volim
Moliiiim? DOS-TA!
Užas, narode moj. Tako učimo decu, i to na nesvesnom nivou: mi tate služimo deci samo za sprdnju, doduše tek u pauzama batinanja, koje valjda služi da bismo sakrili koji smo kreteni, od života operisani. Što je najgore, primećujem da stvari idu baš u tom smeru: slatko moje dete svako malo ljupko kaže „Šašavi tata“, a svi se smeju „Juuu, kako je pametan“; kad mu duša spava pa treba samo da spusti glavu na jastuk, a on neće pa neće, pa je nervozan kao leptir, ko će da drekne „Spavanje!“, tata, naravno; kad se igramo „majmun vidi, majmun radi“ tata, 190 cm dugačak za Survival potrebe, pokazuje kako se zmija kreće svojim tiiiilom.
I to vam je to: kome treba supa sa knedlama pored ovakvog života?
Majmunisanje, jedinica “gorila”
Ovo je možda zgodno kao PR metoda, ali primenjena etika je na granici prihvatljive.
Sad, na stranu to što izgleda da niko nije ukapirao da ga prave budalom, nego mi stvarno nije jasno zašto u nekom času nisu razotkrili svoj identitet. Tako bi ova zajebancija došla na svoje i niko ne bi ostao uvređen nakon što sazna za to.
Fotografija dana, 4. decembar 2011
Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…
Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.
Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.
Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!
E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:
Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a? 
Ćiju, ćiju! Tup!
Ne, ovo nije osvrt na seriju “Ptice umiru pevajući”. Ovo je osvrt na socijalni eksperiment koji je u toku i koji pokazuje bolje rezultate nego što sam se nadao.
Natera mene Steva na Ćijukalicu, a to je ispalo tako samo zato što je Steva jedan od onih koji umeju da urade ono što ispričaju, za razliku od onih koji predstavljaju njegov esnaf u raznim kvazimasonskom udruženjima. Šta ću, ajde-de, privolim se tako. Ajd’ da i tamo oglašavam šta se zbiva na blogu.
Za nedelju dana nakupim žestok broj od sedmoro onih koji me prate. Od toga, tu su i trojica za koje znam da već prate RSS feed Suštine pasijansa, tako da nema neke vajde, mislim ja tako. Neka ih je pedeset do Nove godine, pomislio sam, ali neće biti. A Steva, dripac, prati šta se dešava, pa me savetuje: ne može to tako, nije to monolog, to je dijalog, prati druge, ćijuči i tuđe sadržaje.
E, pa pazi da ne bih, jebote. Ja blogujem da bih pisao, a ne da bih vukao druge za rukav da čitaju. Oglasiću neku aktivnost, pa neka se pruži do kraja sveta. I šta onda? Šta ako dođe do hiljadu ljudi? Većina najviše reaguje samo na gluposti, na video klipove, na muziku ponekad i to je to. Manjina je ona koja čita, a tek deo te manjine ume da čita između redova. Ćijukalica neće pomoći. Istina, moje pisanje je takvo da ponekad zahteva neki maleni napor mišljenja; neki taj napor ni ne primete, a neki ne bi uspeli ni kada bi se napeli kao kad tvrdo seru. A takvima rezultat bude u istom rangu, pa ne znam zašto bih težio tome. Odavno znam da mi više znači pedeset onih koji misle svojom glavom od pet hiljada ovaca. Ovce baš i nije neki kunst prikupiti u tor. A još pedeset mislećih neću naći na Ćijukalici. Ili hoću, ali kako da se ja jedan razlikujem od svih drugih? Nikako. Dakle, bio sam uvaljen u prostor za trošenje više vremena. A meni treba prostor za trošenje manje vremena. Vreme je bilo da preispitam šta ću dalje.
Tada je Steva rekao ključnu rečenicu koja je dovela do zanimljivog eksperimenta.