Kako biste definisali momenat? Da ne kažem – trenutak? Šta je to? Kako ćete opisati to trajanje? Will Hoffman je dao svoj odgovor na način koji je njegov izraz: filmskim jezikom.
Drage filmadžije i oni koji želite to da postanete: tako se to radi.
Month: December 2011
Fotografija dana, 2. decembar 2011
Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.
Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…
Ostao sam kod kuće.
Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…
Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…
Deset
Pet pitanja na koja treba da odgovori (svaki) novinarski prilog su:
– ko?
– šta?
– gde?
– kada?
– zašto?
Četiri osnovna uslova koja treba da zadovolji (svaka) reklama/reklamna kampanja:
– da skrene pažnju,
– da izazove želju,
– da pozove na akciju,
– da zadovolji interes.
Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)
Može li se računati na nesebičnu ljubav?
Lekcija II
Izrailjski narod i posledice nesebičnosti
Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas — jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.
To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda — dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više — izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu — on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo — priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno — velikom vrlinom nesebičnosti.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)”
Može i bez Photoshopa
Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.
Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.
Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.
Trka
Poeziju slabo čitam, al’ volem, kako reče Lala iz vica.
U rasvit,
organizator je pokazao CILj!
Trka je počela!
Svesrdno grabimo napred;
vukli smo
orošeni, zadihani; zabrinuti.
Behu najbolji isprednjačili,
mi u časnoj sredini.
Hvala bogu bejaše gorih.
Oko podne
rasturiše trkači se;
najbolji se jedva vide,
u jari trepere.
Ni traga od zadnjih.
Postasmo bolji,
smanjismo tempo.
Novi CILj pokaza organizator;
brižno odabran.
Cilj koji nam je odgovarao!
Prvak se sada udaljavao od cilja.
Mi smo se smejali
i
brali ljubičice.
Do pred noć,
još nekoliko puta je
pravac menjan cilja.
Mi
favoriti
pevali smo u ritmu.
S buketima,
lako
zadihani
okončavamo Trku.
Pobeđujemo skupa.
Mikrofon pod nos stavljaju nam
i skromno velimo mi
slavnu onu reč
“Važno je učestvovati”.
Svi pljeskali su.
Mogao niko više da se nije seti:
Koja je razlika između prvog
i zadnjeg.
Vukota Babović
Planeta Zemlja, kroz koju godinu…
Tačnije, kroz sto miliona godina…
Malo nauke: šta će vam faliti? Pa još malo Debisija da začini sliku.
Ne mogu da se ne zapitam: hoćemo li se upetljati u ove promene? Suviše se vulgarno ophodimo prema materijalnim artefaktima kao što su gradovi i infrastuktura: poželećemo da ih sačuvamo po svaku cenu. A sto miliona godina je sasvim dovoljno vremena da smislimo neko kapitalno sranje koje će sprečiti prirodu da čini po svom.
Fotografija dana, 1. decembar 2011
Kad pre decembar, muku mu ljutu! I kad pre prehlada, sto mu ražnjeva i ćevapčića!
Kad sam jutros ustao, znao sam da će dan otići u ofsajd: u ždrelu kaktus, u glavi rave party, oči neće da fokusiraju, a slavina… Jedna nozdrva nekontrolisano curi, druga zapušena. Verovatno sam imao i temperaturu. Sad mi je bolje samo za toliko da me glava ne boli. Kljukam se tečnostima; pazim samo da slučajno ne pijem flaširanu vodu, jer zapravo moram da se rehidriram – a moram da pazim da ne budem kriv ako nas tamo neki ne proglase za nekakvog kandidata, šta ja znam kakvog.
Najteže mi padaju te andrmolje kojima lečim simptome dok se virus ne istutnji.
Odvratno. Ali, opet: mišn akomplišd. 
Aj razlaz.
…Mislim, ja u razlaz, da ne kažem – u krpe. A vi ostanite: danas je bilo dobrih priloga mojih sjajnih kolega.