Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad ne bi bilo loše da izazovete lanac malih dobrih dela. Mala dobra dela su mala samo zato što su dostižna u svakom času, što ih ne čini manje važnim od velikih, a dobra su zato što je to način da svet bude bolji.
Mnogo je bolje od mizantropije i provođenja vremena u kukanju kako svi drugi ne valjaju. Ako niste učinili ovako nešto u poslednja 24 sata, zapitajte se da li bi svet ikako mogao da bude bolji i šta biste mogli da preduzmete tim povodom.
Ponekad mi je baš potrebno da stanem na loptu i da malo konsolidujem kretanje tokom tajmauta… Šolja čaja, za početak.
Istorija konzumiranja čaja u našoj kući traje jako dugo; oko dvadeset pet godina, još dok smo bili par sa maglovitom idejom o budućnosti. Skupljali smo dobre čajeve, nabavljali ih u inostranstvu, otkrivali pravila za spravljanje, dolazili do raznih čuda – od originalnog Darjeleeng crnog čaja do zlog čaja Oolong, polufermentisanog čuda koje košta kao da ga donose s Jupitera.
Kad se Ana rodila, za mirno pijenje čaja više nije bilo vremena. Uto su došle i tužne godine, kada više nismo mogli da nabavljamo pristojne čajeve… Godine su prošle i sad opet pijemo čajeve. No, činimo to bez pravog rituala: voda iz ketla preko vrećice i kašičice meda i to je to. Jasna voli aromatizovane čajeve; ja uveče izbegavam čajeve sa kofeinom i jakim teinom, nego se najčešće nalivam prostom mentom u jakoj dozi. Priprema je moj posao, a to izgleda ovako:
(Uh, kakve su ovo zelene fleke? Mrtvi pikseli? Zaboravljene kakamice? Ah, pa to su dva zelena klikera!… 
)
Uglavnom, jabuka sa cimetom za Jasnu, menta za mene; mišn akomplišd. Fotka takođe. 
Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:
Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.
Dakle, šta je to?
Nastavite sa čitanjem… “Šta je zagonetni predmet na fotki dana”
Prolog: Phase One in which Doris gets her oats
Ognjen i tata se igraju. Igra se sastoji u tome da Ognjen u bojanki crta prave, horizontalne i vertikalne linije, a da ga tata nagrađuje zvezdicama kada sve nacrta. Crta dete sve u šesnaest, korumpiran mali pa to ti je, sve bi uradio za zvezdicu. Tati zvoni telefon. „Deda, hajde pogledaj Ognjena, daj mu zvezdicu kad završi.“ „E da, važi“.
Zaplet: One After 909
Stoji deda pored Ognjena, pažljivo gleda kako stvar napreduje. Crtanje se završava. „Bravo, odlično si crtao, zaslužio si peticu.“ „Ne, daj mi zvezdicu.“ „Tako je, evo ti petica.“ „Neeee, hoću zvezdicu!“ „Ali, petica je najveća ocena.“ „Hoću moju zvezdicu!“ „E da, baci pet.“ „Maaaaamaaaaa!“
Epilog: Queen says “No” to pot smoking FBI members
Porodični sastanak, samo jedna tačka dnevnog reda. 
„Dobro bre, ćale, daj da odemo da ti kupimo slušni aparat, pa ne košta milione majka mu stara.“ „Ali zašto?“ „Čoveče imaš problem, ne čuješ ništa.“ „A?“ „PROB-LEM I-MAŠ, NE ČU-JEŠ!“ „Ko?“ „Kako ko, pa ti!“ „Kakav problem?“ „NE ČU-JEŠ!“ „Ma jok, nemam ja problem, meni je dobro. Vi imate problem.“ „Kakav sad mi problem imamo?“ „Nerazgovetno pričate. Vidiš kako ja lepo pričam.“ „Aman, kako razgovetno da pričam kad se stalno derem?“ „Eto vidiš kako ti imaš problem. Nego, skuvaj mi kafu.“
Aj pa da se setimo jedne sad već beskorisne činjenice: 22. decembra 1941. je osnovana Prva proleterska udarna brigada u rudarskom gradiću Rudo kod Foče. I to je onda bio Dan Armije dok god je Armija postojala.
Nema više te Armije. Tačnije, još je neko vreme formalno postojala u umirućoj državi, ali je to bilo najveće evropsko Potemkinovo selo. Onda je to bila Vojska Jugoslavije, pa vojska Srbije, a pojma blagog nemam da li ta struktura sad ima neko ime.
Zadnje veliko delo JNA beše ono kad su oslobodili Vukovar. I to do temelja.
Ne bih da vas davim svojim pričama iz vojske. Ne zato što bih vas,dakako, udavio takvim pričama, nego zato što su ili toliko ljigave da se ne mogu podneti ili toliko neverovatne da se ne mogu prihvatiti. Uglavnom, ono što Šuvar nije razjebao, vojska je uglavnom sjebala do daske. Bio sam javno zajebavan, u organizaciji profesionalnog vojnika koji je bio moj starešina, zato što čitam knjige. Neka to bude dovoljno.
Sve je otišlo u Honduras. Osim para: one su otišle prvo na Kipar, pa tek onda u Ru Honduras.
Maštoviti(ji) posetioci ovog bloga su već kod naslova svašta pomislili.
Moj (sada već bivši) komšija se odselio. Priznajem da sam mu četvrt veka bio nad glavom. 
No, nijedan od nas dvojce nije za to kriv. A sad je ionako to nebitno.
Već neko vreme se po zgradi (četiri sprata, dvadesetak stanova) obavljalo to iseljenje-useljenje. Naleteh jedared na izvesnog gospodina koji reče da je kupio taj stan ispod. Reč-dve sa njim, pa tako i najavih da imam prilično nestašnog sina. Ne stigoh ni da pitam da li će biti nekih problema oko buke koju bude stvarao, a on prekide sa “Ma, znam ja kako je imati malu decu. Nema tu problema nikakvih. Ma, ja ionako skoro nikad nisam tu.” I tako…
Izmisliti nešto beskorisno obično je besplatno, no da bi beskorisnost bila potpuna neophodno je mnogo ulaganja
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink primećuje kako mu ne stižu pisma. Nekako je uočio da se ta neprijatnost poklapa sa danima dopune poštanskih adresa novim adresnim kodovima. „Veoma zgodna stvar“, kaže poštar radosno, baš kao što uvek zabrinuta javnost očekuje. „To je šestocifreni broj koji označava deo ulice u koji poštar dolazi da bi uručio pošiljku primaocu. Na primer, broj 272316 nosi informaciju da primalac pošiljke živi u opštini Šabac, naseljenom mestu Mišar, u delu parne strane ulice Jakova Nenadovića od broja 2 do broja 4. Uz adresni kod još samo dopišete ime i adresu primaoca, i pošta stiže bez po muke!“ „Pa dobro, a zašto meni ipak ne stiže pošta?“, pita Jan Vennegoor of Hesselink. „A to. Ma, nema to veze. Vama niko nikada nije ni pisao. Među nama budi rečeno, teško je kriviti ljude zbog toga.“ Zaista, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink i oseti da tone, dok glas užurbanog poštara zamiče iza ugla: „Prokleto bilo globalno zagrevanje…“
Znate, ja spadam u one matore perverznjake koji tvrde da se Tolkin najpre čita, a onda gleda. U tom svetlu, dozvolite da potvrdim da nema veze to što ćete film(ove) “Hobit” gledati posle “Gospodara prstenova“. I ja sam tim redom čitao knjige, pa nema nikakve veze. Najzad, “Hobit” nije pisan istim tonom kao epopeja. U čemu je razlika, prepustiću vam da sami otkrijete kad budete čitali te knjige.
Peter Jackson je, kažu, do montaže filma “Dve kule” već pohvatao konce, a sve ostalo je bila pusta sila novca kojeg je bilo sve više na raspolaganju za postprodukciju. Pametan čovek, surfovao je na talasu sopstvenog uspeha. Zato možemo samo da zamislimo kako će ispasti to sa filmom “Hobit”. Važno je da Šmaug bude upečatljiv. Ne sekiram se: biće.
Evo i trejlera: stigao je tiho prekjuče. Dok vi ovo budete gledali, možda će već prebaciti milion gledanja…
Spektakularno.
Inače, što se mene tiče, Torin Hrastoštit je bio veća faca i od Aragorna.
Inače (2): uhvatite na čas Gloina. Liči, zar ne? Naravno: to je Gimlijev otac.