Ajd’ da vam ja ovo pokažem ako do sada niste videli. Mada je za to strašno mala verovatnoća.
Priča koju sam čuo iz barem dva izvora, doduše oba iz druge ruke: nema auta na Menhetnu kome nisu izderani branici. A alarmi se podešavaju da reaguju samo u slučaju otvaranja. I zašto sve to? Evo, zbog ovog uobičajenog načina parkiranja.
Doduše, ovo je malčice ekstremno. A više govori o ljudima nego o racionalnom ponašanju. Automobiul je Amerima više od statusnogf simbola; to je falusni simbol, i zato automobil mora da bude neracionalno velik. Hatchback, koji je u celoj Evropi dominantni gradski auto, skoro je nepoznat kao kategorija u Americi. Oni nemaju mentalni problem sa činjenicom da u saobraćaju na Menhetnu vožnja velikih auta znači potrošnju od deset milja po galonu° (dok hatchback pređe barem 40 mi/gal). Megalomanija kao životni princip…
________
° Ajde-de: milja je 1609,344 m; tečni galon u SAD je 3,785411 l. Oni kažu “X milja po galonu”, mi kažemo “Y litara na 100 km”. Deset milja po galonu je 23,5 l/100 km… Kada gledate te podatke, tražite automobile koji pređu barem 40 milja sa galonom (5,88 l/100 km).
Kad vidiš uživo shvatiš da je to samo potreba do koje svaki vozač dođe pre ili kasnije. Posle toga kontaš i da je to izvodljivo samo na ravnom terenu. Padne ti na pamet i da moraš svoj auto ostaviti van brzine i bez povučene ručne.
Tako unapred prežališ sitne ogrebotine i ulegnuća, lomove žmigavaca, sve dok je to u razumnoj meri. A ako nije, onda … video sam i to – čuješ se tako dosta reči iz ruralnog talijanskog rečnika izgovorenih takvom brznom i žestinom da … ništa nisam zapamtio. I treba se skloniti na vreme kao preventiva od prehlade od nastale promaje.
Italijani se kotiraju kao agresivni, ali dobri vozači (hm, bilo im je baš teško pored takve auto-industrije i puteva, posebno kad je u pitanju sever).
Ali, eto, muka! Navikne se čovek na svašta…
На Менхетн колима иде само ко баш мора, или је довољно луд. Паркирање кошта стравично, отприлике са нулом више него што је нормално. Нормалан одлазак на посао из зоне ван метроа подразумева паркирање код најближе станице, па у метро. Зато те крајње станице имају огромне гараже. А места за паркирање има, штогод.
На самом Менхетну бар трећину возила у покрету чине таксији. А брзина и није нека, у вр главе 40 кмч, од семафора до семафора. Можда имају зелени талас, мада не бих рекао, то је скоро свуда укинуто јер рађа довољан проценат лудака који покушавају да га стигну.
Више инцидената се догађа по ободима градова, без обзира на величину, кад околина иде на посао или с посла. По правилу се догађа да капацитет прилаза напросто није довољан, и онда дође до чукарца, створе се колоне, дође мурија, хитна, шлепер, ствар се рашчисти за пола сата. Али за тих пола сата петсто возача гризе нокте, гледа на сат, чука у мобилни, чачка нос и гледа да шмугне ако се укаже пролаз. Тако изнервирани упадају у наредну гужву 200м даље и онда им неко улети са споредног пута јер нису довољно брзо реаговали, или им се на самом аутопуту убаштра оштро испред носа. “Друмски гнев” је већ описан у психијатрији, а има га доста и у полицијским досијеима.