Šta je zagonetni predmet na fotki dana

Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:

Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.

Dakle, šta je to?

To je sira. To je kozji sira.

Izvinjavam se: reč je o imenici koja nema nominativ, pa ga zato i ne koristim. Upotrebljava se genitiv sira, osim ako je potreban neki drugi padež. Reći da je ovo sir zvuči prilično uvredljivo u mom kraju. Sir može da se kupi u prodavnici. Ovog sira ne možete da kupite u prodavnici. Ovo je onaj domaći proizvod što ne može da prođe HACCP i ostale nazovi-udri-standarde u Evropi. Posledica je takva kakva je: oni jedu plastiku, mi jedemo sira.

No, najpre demistifikacija, pa onda objašnjenje zašto ovaj sira izgleda baš ovako. Iza ove, idu još tri fotke koje sam sinoć načinio.

Počinje klanje sira:

Prvi izrez sira je načinjen:

A sad ljušćenje voska sa sira.

Dakle, to je kozji sira koji pravi naš drug Ilija. Taj oblik je najviše zabunio situaciju, kapiram. Reč je o tome da se modla slomila ili je popustila na neki drugi način (prepričano mi je nejasno), pa se sira iskrivio dok je jošte bio mekan. A boja, koja je pogotovo bila zbunjujuća i totalno vas odvela u pogrešnom smeru u toku pogađanja, potiče od prirodnog pčelinjeg voska: kolut sira je zavošten da bi očuvao vlažnost tokom zrenja koje traje dva do tri meseca.

Ukus ovog sira je besprekoran; ako bih morao da opisujem poredeći ga sa nečim, možda bi najbliži bio rokfor… Mada, možda i grešim; davno sam jeo rokfor, pa prenosim utisak, a zapravo ne poredim ukus… Ako ste zainteresovani da probate ovog sira, postoji način, ali spremite malo pristojniju količinu novca za sira. Otprilike onoliko koliko košta originalna gauda u Merkatoru.

Da bih vam bolje naudio, reći ću vam i to da smo ovog sira mezetili uz domaći cider. Dakle, ne ono providno đubre koje valjaju po prodavnicama, nego oceđene mlevene jabuke koje su samo uvrile prirodnim procesom koji podseća na vrenje vina; dobija se reski napitak mlečnobele boje koji ima oko 4,5-5% alkohola i konzumira se na podrumskoj temperaturi, nalik pivu (ako se neko seća piva – ne mislim na ovo đubre koje reklamiraju kao pivo). Robert tako dobro napreduje u izradi tog napitka da ćemo dogodine verovatno izgubiti nominativ iz te imenice, pa ćemo piti isključivo cidera.

Nego, da bih vam ilustrovao kako sira može da izgleda, evo nekoliko fotkica sa jedne ranije, namenski pravljene foto sesije.

Pregled kontigenta sazrelih sireva; ovi nisu bili zavošteni i bili su jako suvi. Jeli smo ih isključivo kao meze uz dobru rakiju.

Plesni su vulgarne, a ne plemenite: to otklonimo pranjem u vodi, uz pomoć četke, ili ljušteći nožem.

Komšija je naslutio da možda ima oraha u onom kolutu sira. Bio je blizu: postoje i takvi sirevi – sa orasima ili bademima, sa koprivom, sa belim lukom… Najviše smo voleli onaj u kome je bilo komadića šunke, belog luka i suve paprike:

Dakle, ulivanje u vosak je malo novijeg datuma; i pokazalo se kao vrlo uspešno, jer kad sira postane jako suv, nije po volji baš svakome; vlažnost zrelog sira iz voska je prava mera. Čekam da probam sira sa belim lukom: to je prava zimska varijanta.

Eto, tako. Hedonizam u praksi. Izvinjavam se što samo draškam vaša čula. Javite se ako želite da probate ovog sira. Bude ga po dogovoru, franko Kikinda.