Ponekad iznenadim samog sebe. Čuj: iznenadim… Večeras sam se prepao od rezultata koji sam proizveo.

Nisam ja ni dovoljno vešt ni dovoljno hrabar da se upustim u neku besnu ekskurziju eksperimentalne fotografije. No, ako bih rekao da se klonim toga, lagao bih. Rekoh već jednom ili dvaput: meni nije dato da fotografišem, nego da slikam. I moj ideal jeste slikanje; reči “slikati, slikanje” namerno koristim ispred “fotografisati, fotografisanje” baš iz tog razloga.

Ali, to je tako teško postići. Teško mi je da vidim to što je prilika. Do sada, takvi zapisi u portfoliju “jedna na dan” su se dešavali slučajno ili kao spontani razvoj neke ideje, pa “dokle stignem” (primeri: ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Nisu to nužno apstraktne forme, ali se mogu podvesti pod pojam slikanja pre nego što je to fotografija.

Nešto slično se desilo i večeras. Čeprkajući nešto po stolu i pomerajući predmete, ugledam nešto… I napravim sesiju od nekih dvanaestak snimaka. Tek u obradi se pokazalo da su samo četiri upotrebljiva, a da moram sam da izvedem efekat do kraja ako želim da ga dosegnem. Nije bilo lako, ali sam uspeo. I na kraju…. Previše pričam: bolje da vam pokažem fotku. Ta-daaaa:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 31. januar 2012”

Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…

Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.

I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.

Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.

U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar.