Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?
Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…
Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…
Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…
Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”
).
