Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…

Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.

I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.

Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.

U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar.

Slikao sam ovo puno puta. Večeras najzad izvedoh i za fotku dana…

Ma, može biti da preterujem, ali postoje neke vizuelne odrednice koje čine moj mali, udobni svet. Jedna od tih slika je velika šolja na radnom stolu. U njoj je nekad (često) bilo (mnogo) kafe, a sad večeri utapam u raznim čajevima. Izbegavam i čajeve sa mnogo kofeina, a takvi su svi “pravi” čajevi u kući, pa se nalivam napitkom od mente sa malom kašikom meda kao zaslađivačem.

A onda, kad završim, stavim kašiku preko šolje. I to ostane tako dugo, dok ne napravim novi čaj (kao upravo dok pišem ove redove) ili dok ne pomerim sa stola. Često sam to fotografisao, pa se igrao obradama nakon što bih završio fotku dana; mislim da sam u poslednjih mesec-dva to učinio najmanje deset puta.

Večeras mi naspelo da se poigram malo ozbiljnije. Sesija je bila kratka, svega pet ekspozicija – ali zato sam se dugo dvoumio… hm, troumio između tri različito obrađene fotke. Umalo nisam napravio triptih, ali geometrija im je bila različita, pa ne bi ispalo bogzna kako. Evo odabrane fotke:

Taj “autoportret” na pozadini kašike je, dakako, nameran. Ovde se ne vidi baš najbolje: da bih izveo sporu ekspoziciju, uzeo sam jednu tvrdo koričenu knjigu, raskrilio je u uspravnom položaju i na nju oslonio aparat i ruke; taman stabilno da mogu da slikam.

Kanda je trebalo da pomerim komad papira i da prearanžiram kadar tako da nema te senke na vrhu. Formalno govoreći, napravio sam veeeeliki no-no. Međutim, ja sam zli autarh ovog bloga i proglašavam mišn akomplišd jer sam baš dobro raspoložen ovog časa, iako je vreme kad je odavno trebalo da odem na spavanje umesto što opet pijuckam čaj.