Pre neku nedelju smo razbucali stari živin toplomer. Razbio se na sve četiri strane sveta. Kuglice žive su se razigrale po parketu. Majkumu, kuda sad s njom…
Pre godinu i po dana, kada je Aleksa “zaglavio” u bolnici došli smo u ozbiljniji kontakt sa digitalnim toplomerom. Odlična stvar za ono za šta treba – za minut-dva se dobije informacija o temperaturi. Ranije smo ga viđali na slikama i skupljim policama u apoteci, ali smo posle ovog finog iskustva odlučili da nabavimo jedan. Tad smo od apotekarke saznali da će uskoro živini biti povučeni iz upotrebe. Sve je jasno, pozdravljam inicijativu, a i mi ćemo taman na vreme da se “prešaltujemo”.
Da nije sve baš tako ružičasto uverili smo se prvi put kad nam je ozbiljnije trebao. Radi on brzo, ali netačno. Greške koje pravi su nekad veće od grešaka u mojoj proceni (a treba mi manje vremena da je izvršim). Ne mislim da sam ekspert, nego da me je roditeljstvo naučilo kako da kod mog deteta procenjujem temperaturu. Greške gde digitalni pokazuje 36,8oC, a živin 37,3oC su možda i najdrastičnije. Ostale je sve teško nabrojati; pri višim temperaturama greši preko 1oC.
U početku smo mislili da sa našim primerkom nešto nije u redu ili da ga ne koristimo pravilno. No, ubrzo smo saznali da i drugi imaju skoro identična iskustva. Čak mi je i jedna (iskrena) apotekarka rekla da kući onaj živin toplomer čuva “k’o oči u glavi”.
Tako je naše razočarenje ovim malim “čudom tehnike” zacementirano, pa smo grad i okolinu prevrnuli u potrazi za novim živinim toplomerom. Našli smo jedan primerak u nekoj apoteci u okolini Pančeva. Recidiv.
Naše sumnje sada rastu i u smeru digitalnog aparata za merenje pritiska, kojeg već duže vreme imamo u kući (i povremeno koristimo). Da li sada, poučeni iskustvom, možemo da verujemo toj spravi
. Argument više za tu sumnju leži i u činjenici da se kod lekara opšte prakse češće mogu naći stari merači krvnog pritiska (sa živinim stubom) nego njihova “digitalna braća”.
Pretpostavljam da je u skladu sa normama u EU usvojen neki pravni akt (zakon, uredba, šta li?), a sa idejom da manje žive bude u opticaju, da se manje “prlja” planeta. Samo, zašto se onda forsiraju tzv. štedljive sijalice, kad i one sadrže živu (i olovo, i plastiku,…)? Dalje, sumnjam da je čistiji proizvodni proces štedljivih (kompaktnih fluorescentnih) od inkadescentnih sijalica (klasičnih žarulja)?
Takođe, ako ćemo morati da koristimo digitalne kućne merne uređaje (jer nam drugi i ne preostaju), moraćemo više da koristimo baterije. A koje “zdrave” elemente će imati te baterije?
Komentari su onemogućeni.