Idemo dalje, nakon što sam se par dana vrteo oko opreme. Na redu je glavni objekat te teme.
Sad, mogao bih ja da predložim da pogodite zagonetni predmet, ali nećemo preterivati.
Ovo je moj Orfej (gitara se zaista zove Orfeo), akustična gitara koju imam od 1983. godine; doneo sam je iz polarnog kruga tog leta. 
Odavno sam se kanio da fotografišem svoju gitaru; da me đavo nosi, među nekoličak desetina hiljada uskladištenih digitalnih fotografija, imam jedva desetak sa gitarom (i to na kojima sviram). Imao sam zamisao o nekoliko krupnih planova i nekoliko perspektiva, ali problem je u tome što nemam dovoljno velik improvizovani studio da bih to izveo lako; prilično sam se namučio tokom sesije – dok sam našao neutralne uglove u neposrednoj okolini, dok sam ulovio sve kako sam zamislio, direktno ili uz pretpostavku kasnijeg isecanja… Na kraju, tokom trijaže sam našao nekoliko kandidata kojima sam zadovoljan, a odabrao sam ovu tek tako, bez osobitog razloga. Možda sam mogao malo da ohladim tu dominantnu boju, ali dobro je i ovako. Mišn akomplišd. 
Upravo sam donela kući davno izgubljenog Orfeja moje mame, tražim po internetu iz koje je godine i sl. Pa sam videla tvoj tekst i oduševio me! Slučajno kod sebe na pozajmici imam i fotoaparat visoke rezolucije pa ću učiniti isto što i ti 🙂 Uzgred, počeću na njoj da učim da sviram… Valjda će mi biti talična 🙂 Veliki pozdrav!
E, pa samo napred! Drago mi je da ima još onih koji su spremni da se posvete akustičnoj gitari. Dogodine će biti da je moj Orfej uz mene punih trideset godina…
A da je sve sinhronicitet, pobrinula se i jučerašnja ideja da napravim novu sliku Orfeja sa kratkom dubinskom oštrinom. Nisam to učinio jer me je pomela vest o smrti Johna Lorda, pa sam tu ideju odložio… Verovatno za danas ili sutra.