Kad se zimi zalomi ono prekrasno koso sunce, boje Kikinde izniknu iz sivila…
Oko podneva smo poslom krenuli do centra grada. Ne znaš više kad šta možeš da uradiš: najvažnija radnja subotom radi samo do podneva i poljubili smo vrata. Vreme bi bilo lepo za šetnju da nije duvao neki gadan vetar; ipak nismo odoleli, odlučili smo da napravimo krug po trgu.
Jednog časa je sunce oštro i snažno osvetlilo stranu tornja katoličke crkve. Dok sam izvadio aparat iz džepa i spravio ga za slikanje, bilo je kasno. Onda, nehotice sam u džepu pomerio “birač kanala”, tj. dugme za izbor režima, koji se zaustavio na aftamackom režimu (ergo jpg) i tu sam se spetljao. Na kraju, izgubio sam sliku definitivno.
A onda, pedeset koraka kasnije, ugledam nešto što sam morao da škljocnem: nekoliko električnih “čičaka” visi preko trga. Tu gde sam stao, okružili su toranj katoličke crkve; a i ono sunce se vratilo, doduše ne onako oštro. Rezultat:
(Izvinjavam se vlasnicima nedostatnih monitora zbog veličine slike)
Ti čičak-elementi su nekakve kugle od žice sa svetiljkama, elementi ukrasnog osvetljenja. Još ih nisu skinuli, verovatno zato što je vikend posle dočeka onog što protivnici logičnog kalendara nazivaju Srpskom novom godinom. Tek, hteo sam da uhvatim i oblake i odsjaj sunca u fasadama i te kugle – malo preambiciozno – ali na kraju se nekako sve sklopilo u celinu. Neobična proporcija je 4×5: visina kadra je zapravo puna visina vodoravne ekspozicije; zaboravio sam da sam okrenem aparat u taj položaj, a trebalo je to da učinim. Klasični izrezi bi zahtevali da odbacim desni “čičak”, a to bi bila šteta, jer se dobro slaže sa ogolelom krošnjom. Kvadratni izrez nije funkcionisao valjano i morao sam da ga odbacim.
Uglavnom: mišn akomplišd. 
A u međuvremenu, pre nekog vremena sam “vezao čvor na maramicu” da se setim i poigram opcijama slobodnog određivanja proporcije u fotografijama. Iskreno, još se nisam usudio da isprobam to: imam utisak da je taj teren klizav. Znam da različiti ljudi različito reaguju na proporcije koje nisu “glatke”; treba probati, dakako. Varijacije uvek mogu da se sačuvaju uz netaknuti original.
Никад, али баш никад не гледам на пропорције изреза. Изрезујем тако да се на слици види оно што ја хоћу, са онолико простора около колико мислим да годи мом оку. А размера, како испадне.
Нешто не верујем у те приче да посматрач јако примећује размеру оквира. То је старогрчка прича, о тим златним пресецима и осталој геометрији. То су они умели да нађу а остало су промашили. Прошло је дваес и Qсур векова, пропорције више нису тако важан део градива, и не видим зашто бих се држао неких стандардних – нећу давати своје фотке да се урезују у некакве плоче па да морам да бирам неку од задатих величина. Ово је дигитално, исколчиш кол’ко хоћеш.