Svašta se može videti na ulici ako umete da gledate. Pa još ako je pozadina nebo u suton, e to je već nešto…
Bili smo na ručku kod prijatelja. A ručak beše od one vrste “dokle više, dobri ljudi”, neiskusni ginu na bojnom polju. Ama, ne bismo mi izginuli od silne količine da nije bilo onako ukusno. Tek, bolje da vam ne pričam detalje, da vas ne provociram… 
Predvideli smo i kvalitet i kvantitet vinske karte, pa je auto ostao u garaži, a otišli smo taksijem. Sreća naša, jer je bilo jasno da samo par hiljada koraka može kompenzovati onoliko hrane u stomaku. Nogu pred nogu, bez žurbe po neočekivano lepom vremenu, bila je to šetnja nešto duža od pola sata hoda.
Kasno popodnevno nebo: krpice oblaka. Sunce onako koso kako to biva u januaru, oštro i veoma žuto, raj za fotografisanje. Fotoaparat u gard, pa polako, možda ulovim nešto, mislio sam. Nije prošlo mnogo, našao sam:
Mislio sam još na ulici ne bi li trebalo da se pozabavim boljom kompozicijom, ali nisam napravo više kadrova; mislio sam da ću posle napraviti neki jači izrez. Međutim, u poslednjem času sam se odlučio baš za puni kadar, nebo je presudilo. Imam i verziju u kojoj sam izvukao teksturu granja, ali to na kraju nije ispalo bolje od ove verzije. Kako god, zadovoljan sam: mišn akomplišd. 
P.S. I sad se vi pitate zašto fotka dana nije sa pomenute trpeze. A ja lepo rekoh da ne želim da vas provociram.