Ponekad sam sebi ličim na nekog poludelog imitatora Rembranta: čeprkam po tragovima svetla u mraku i tražim atmosferu u tome.
Tema koju sam odavno apsolvirao u mnogim kontekstima fotografisanja: režimi merenja svetla. Kada ste suočeni sa potrebom da istaknete najsvetliju tačku na slici, uključićete režim merenja u tačci (spot metering), merićete vrlo pažljivo i to će rešiti problem “curenja svetla”. Može to i u režimu manuelnog izbora parametara, ali varijacije su jako velike na jako malom prostoru, pa preporučujem neki od aftamackih ili poluaftamackih režima.
Mene stalno neki đavo čačka da se igram tom opcijom; rano uveče sam se malo odmarao tandrčući po TV programu; kako nije bilo ničeg pametnog na televiziji (ajdeeeeee!…), ideja za malo zabave mi je pala na pamet dok sam gledao kako treperi svetlo sa mirišljave sveće na stolu… Pomeri sveću, okreni mimoze, promeni ugao zbog pozadine, traži mesto za merenje, predvidi kadar, cak, cak, klik, klik, gotovo.
Sad ovo liči na onaj svetleći kamen iz “Indijane Džonsa”, koji deo već beše, 
kao neki hram u Indiji. A mimoze su prave. A mišn, kanda je akomplišd, mada nisam bogzna koliko zamišljao šta ću i kako ću. Imam jednu dobru ideju, ali moraće da padne malo ozbiljnija priprema, što znači da ću se time baviti neke slobodne subote… O tom, potom.