Lična beleška: kad ti se neka fotografija ne da, odustani i promeni lokaciju.
E, da: celog dana sam se bavio nečim drugim, a tek predveče, kad je trebalo da izađem iz kuće i odem do centra grada, setio sam se kako je prethodnog dana išlo loše. Pa dobro, kao što rekoh, valjda u nekom projektu koji podrazumeva razvoj ličnih sposobnosti treba da bude i loših dana, e zbog iskustva i pouke o tome kako se takvi dani prevazilaze. Sad, masiram vas i lošim fotografijama, ali gledajte to sa svetle strane: ja ću da pravim gluposti kako vi ne biste morali.
Večeras sam se osokolio da uradim nešto blesavo, na granici sopstvenih mogućnosti. Imam jedan problem koji sam uočio odavno, ali nisam o njemu govorio: otkako imam pozamašni višak kilograma, ruka mi nije dovoljno mirna. Baš ono, doslovno, izazovem škart zbog neispravnog držanja fotoaparata. Prošao sam i škole i preporuke i iskustvo na tom planu i znam koliko to ne valja, ali eto. I pade mi na pamet dok sam dva-tri minuta čekao Jasnu na jednom parkingu: sad ću da izađem i uslikam auto iz ruke, bez oslanjanja i bez blica, dok ne dobijem čist kadar.
Napravio sam četiri ekspozicije u trajanju od pola sekunde do cele sekunde, iz ruke. Ako išta znate o fotografiji, znate da se to ne radi, osim kad ste besni i neiživljeni, a usput ste složili i priču tipa ‘nije to škart, nego sam ja to tako hteo”. Ne: hteo sam da vidim da li je moguće. Za sve ove godine jesam to pokušavao i nikad mi nije uspelo da izvedem ispravnu fotku sa ekspozicijom dužom od jedne desetinke (a i to mani).
Od te četiri, dve su bile eksplicitni škartovi. Za dve nisam bio siguran, jer postoji neki feler u firmveru mog G6 – ili je to prosto tako, RAW fotke se ne prikazuju dovoljno precizno kad ih zumirate u pregledu. Videću kod kuće, rekoh. A kod kuće…
Od one dve, jedna je bila dobra (0,6 sekundi) i jedna tek što je malo drhtava, ne bi se primetilo pri smanjenju (cela sekunda). Što ti je bizaran čovek: dok drugi drhte na ovoj vlažnoj hladnoći, meni se ruka smirila do mere sposobnosti izvedbe školskog ‘no-no’. 
A onda, došlo mi toliko milo da sam uhvatio nekoliko virtuelnih kopija blago kropovanog i malo nagnutog kadra, pa sam eksperimentisao sa nekim presetima koje do sad nisam iskušavao, a znao sam da su primereni noćnoj fotografiji. Jedan od njih, zove se MLR – gritty & grungy (znam da je bio besplatan, a gde sam ga našao, boga pitaj), legao je kao budali šamar – to je bilo to kao doslovno jedina likovna obrada polazne fotke. Evo je:
Samog sebe sam iznenadio: 0,6 sekundi iz ruke; jedva primetni izrez, jedan jedini preset – i gotovo. Đavo ga znao ima li u celom desetomesečnom nizu serije “jedna na dan” ovako lako izvedenog a uspešnog eksperimenta (ne sećam se; morao bih da ih pregledam da bih se setio). Imam potpunu moralnu satisfakciju i primerenu kontru za onu budalaštinu od sinoć. Mišn akomplišd. 
Кад сам био млађан ловац ја… било је и портрета на 1/15 на задњој платформи буса у покрету, и портрета уз светлост једне шибице, и свачега.
Данас то канда иде још боље. Истина, из рамена не баш толико успешно (тј не толико често), али са лактом на нечему, макар сопственом колену, пола секунде није ништа нарочито – успевам и до четири (нарочито откако је стигао ЕОС40 од Бојане 🙂 – тежи је а лакши му је окидач, па се ни не примети да заборављам да укључим стабилизатор). А баш ми треба ових дана, пуна је кућа, а доста мрачна откако имамо стреју над терасом. И наравно, најбоље сцене се догађају у најмрачнијем делу.
Јесте, има шкарта, али зато кад упали, вреди.