U danu za nama, obeležen je 61. rođendan jednog od mojih omiljenih gitarista. Google neće napraviti doodle zbog toga, ali ja ću večeras bar malo slušati dobru muziku u to ime.
Phil Manzanera, veliki baja i aristokrata rock’n’rolla, rođen je 31. januara 1951. Sjajan muzičar i sjajan čovek, on oko sebe seje fantastične vibracije već četrdesetak godina, na radost svima.
A, da. Izvinjavam se. Možda niste info-hrčak kao ja, pa vam nije baš najjasnije ko je taj čovek. Situacija je htela da se on celog svog veka dokazivao isključivo svojim radom – i nikako drukčije. I zbog toga je moguće da niste čuli za njegovo ime.
Zato ste čuli za Roxy Music, zar ne?
Ovi idiotski cvikeri su bili zaštitni znak El Magnifica tokom sedamdesetih… Mada, njegov pravi zaštitni znak je bio i ostao Gibson Firebird (u raznim verzijama). Ta gitara danas postoji i u verziji Phil Manzanera Signature, ako znate šta znači takva čast…
Nije to uvek zvučalo toliko eksperimentalno… Te 1972. godine, bila je to avangarda, za taj zvuk je bio (i ostao) kriv drugi genije – Brian Eno, o kome ćemo drugi put. Uzgred, molim da obratite pažnju: u kultnoj emisiji “The Old Grey Whistle Test” nije bilo plejbeka. I pre nego što se zapitate: da, Roxy Music je uvek bio u stanju da ponovi to što je odsvirano maločas ili preksinoć. A da tako ostane tokom cele duge karijere, pobrinuo se upravo Manzanera: dok se Ferry brinuo za publiku i front-end grupe, ostali su odlazili i dolazili, pa je neko morao i da radi.
Niko me i nikad u životu nije razbio u prvih 20 minuta nekog koncerta kao što je to uspelo Philu Manzaneri u Beogradu, na koncertu Roxy Music, jula 2006. Upamtio sam to sviračko razbijanje kao šaku u čelo, pa ko ostane na nogama, pričaće pokolenjima. Ponavljam: niko i nikad. A nije da nisam pohodio koncerte.
Ono što tada nisam znao, a trebalo je: od aprila do avgusta 2006, David Gilmour je održao petnaestak koncerata po Evropi, prvi u Royal Albert Hallu u Londonu, poslednji pred pedeset hiljada ljudi u brodogradilištu u Gdanjsku. Pa šta, reći ćete vi. Volimo mi Gilmoura, ali kakve sad to veze ima sa Manzanerom?
E, pa ima, i to svakakve veze. Da nije bilo Manzanere, ne bi bilo ni tih koncerata ni albuma On An Island. Prijatelji, komšije, a ako se ne varam, i kumovi, Gilmour i Manzanera su često zajedno. I El Magnifico je upravo taj koji je pomogao Gilmouru da sklopi album na gomilu (bio je i koproducent i najamna radna snaga u studiju) i da izađe na scenu (i Manzanera je izašao sa njim). I sad zamislite gitaristu koji je za tri koplje ispred vas kao instrumentalista, a solidno je pečeniji od vas kao producent – da vam on bude druga gitara na sceni. Samo ljudi sa najvećim srcem to mogu da pruže. I samo najveće zvezde mogu da imaju tako malo sujete. Evo ih zajedno kod Julesa Hollanda.
(Uzgred, vašoj pažnji preporučujem izvedbu legendarne numere Echoes na koncertu u Gdanjsku; izvesno, to je konačna verzija, najbolja za koju postoji video zapis.)
Radio je Manzanera dosta i kao solista, što u povremenim projektima, što u samostalnim razvojima. Bend 801 je bio malo zatvorenija prog rock alternacija onome što je radio Roxy Music. Bio je to komplement redovnoj svirci, ako baš hoćete; ljuta muzika! Radila su tu trojica iz matičnog benda; a i ostali iz te ekipe su legende žanra.
Iz svih uzgrednih projekata, Manzanera je izrodio preko dvadeset albuma tokom ovih četrdesetak godina takvog rada. Neki od njih su malčice hermetični, ali sve je to muzika vredna pažnje.
Ovo je bilo iz Sevilje, oktobra 1991, gde je Manzanera bio domaćin večeri mnogim VIP gostima na sceni. Čujem da sprema nešto ovih dana, na proleće treba da izađe album; poslednji autorski album beše objavljen 2008. godine.
I da završim istom numerom kojom sam započeo, ovog puta sa matičnog albuma.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Happy birthday, El Magnifico! Many happy returns!
Thank you for the music!
$#$