Happy Birthday, Mr Stewart

Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.

Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…

Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.

Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.

(Izvinjavam se na idiotskoj video podršci ove numere, ali ovo je jedina koju sam našao na jutjubu da zvuči normalno)

I da ne zaboravim: svi uvek preskaču ovu pesmu.

Ko bi mogao da zaobiđe Maggie May!

I da zatvorim veliku četvorku albuma. Opet akustična gitara… Šta mi možete, ja biram.

Tu negde je došlo do prvih rekapitulacija, pa je prva inkarnacija Jeff Beck Group ostala zaturena u istoriji. Svi su se malo odmorili, pa su krenuli dalje, svako svojim putem. Rod nije odoleo da i dalje sedi na dve stolice: uz solo karijeru koja ne jenjava, pravi format tih godina je bio arena-rock. Takvu svirku je pružala grupa Faces.

Hiperproduktivno radeći, stvarajući i dalje vredna dela, Rod počinje da oblikuje svoje solo radove na nešto bolje razvijenom muzičkom obrascu, sa manje gruvanja. Album Smiler je imao nekakav potencijal, ali nije “odradio” kako treba. Nije ni bitno: album je sadržao samo dve autorske pesme. Ova nije jedna od njih: Mine for Me je napisao Paul McCartney.

U to i veliki rez: kada mu je država uzela 83% prihoda, Rod je popizdeo i preselio se u Los Anđeles; i Ron Wood je vrbovan u Stonese nakon što je Mick Taylor odlučio da to njemu zbilja ne treba. Izašlo je na dobro, jer je Atlantic Crossing producirao Tom Dowd, čovek koji je pozivan da producira albume za najvažnija imena klasične rock muzike tog doba.

Rezultat: ako se gleda ukupni prinos produkcijskog, muzičkog i sviračkog elementa, to je  možda najbolji album koji je Rod Stewart napravio u karijeri. Ako se i ne slažete sa tim, priznaćete makar da je ovo najbolji omot u njegovom opusu. I najbolja balada u karijeri. Ovog puta u odličnoj izvedbi na festivalu Glastonbury 2002.

Pomenuću još dva albuma, čisto iz pijeteta.

Foot Loose & Fancy Free je povratak korenima: ponovo je obradio neka klasična dela britanskog rhythm’n’blues nasleđa. A onda odskok: šatiranje kose, oblačenje tesnih pantalona sa leopard-šarama i disko zvuk… Blondes Have More Fun je produkcijska ekstravaganca disko ritma koji je te jeseni i zime 1978-79. mogao i paušalno da se prodaje – samo da ima 116-122 BPM… Bože, kako sam mrzeo taj album. Ne volim ga ni danas.

Ono što je došlo kasnije… Pa, manje je važno od onog pre. Zato ću da preskočim dvadeset godina koje možete i sami da istražite kroz nasleđe tih dvanaestak albuma; nije da nije, napabirči se nešto zanimljivo, poput onog crtaća. Elem, MTV je uveo nova pravila, a Rod im se povinovao, na užas svih koji pamte one veličanstvene godine s početka njegove karijere. Šta ćete: malo je ko imun na novac.

Prvu dekadu 21. veka Rod Stewart provodi u jednom dugom hedonističkom projektu za koji primećujem da ga mnogi komentarišu negativno. Sad već u godinama kad može da se nazove čikicom, postao je crooner, pevač standarda repertoara koji se danas popularno naziva Great American Songbook. On to radi sa mnogo stila i znanja; za njim je trenutno šest albuma tog sadržaja, a biće ih još.

Nažalost, mnogima sve vreme promiče činjenica da je Rod Stewart oduvek bio, a i danas ostao vredan radnik, te da njegova popularnost ima utemeljenje u rezultatima tog rada. Takvi opstaju tokom cele karijere – a 48 godina na sceni nije za bacanje.

Srećan rođendan, čiča Roderik. Many happy returns! I da te crni đavo odnese ako ne zavariš bar još jednu čestitu svetsku turneju prangijaške muzike. Pa da se najzad i sretnemo, muku mu ljutu.

Za kraj da opet sastavimo dva stara prijatelja u najšmekerskijoj postojećoj verziji jedne stare stvari. Jeste da je to neskriveni MTV hype, ali ovo opraštam zbog spektakularnog rifa koji je uncle Jeff ovde prvi put odsvirao.

Uhhh…