Isak Njutn po prvi put među Srbima III

A sad da vidimo šta Njutn nije rekao i zašto…

Društveni trenutak u kome su Principi objavljeni bio je nepovoljan po nauku. Još uvek je bilo sveže sećanje na Đordana Bruna, koji je 1600. godine završio na lomači, Keplerovu samocenzuru zbog koje su otkrića istinskih putanja planeta objavljena posle njegove smrti, kao i na mučnu sudbinu Galileja, koji je tek odricanjem, od za njega očiglednog, uspeo da sa lomače utekne u doživotno intelektualno progonstvo. Oseća se pritisak religijske histerije i u tekstu Principa. Pošto je u prve dve celine knjige doterao cara do duvara i neumoljivo dokazao da se Zemlja vrti oko Sunca, u trećoj celini Njutn neočekivano daje sledeću hipotezu: „Centar sistema sveta je nepokretan. Ovo je priznato od strane svih, iako neki tvrde da se Zemlja nalazi u tom centru, a neki – Sunce.“ A na samom kraju knjige, tokom razmatranja uzroka gravitacije, sledi rezolutan stav: „Ja ne sastavljam hipoteze, a sve ono što nije izvedeno iz fenomena trebalo bi nazvati hipotezama“.

U poslednjoj rečenici iz presude Đordanu Brunu piše: Kazniti dakle brata Đordana blago i bez prolivanja krvi. Zato ne smemo da zamerimo Njutnu što troši dva lista papira da bi, kroz besmislene teoreme, objasnio kako „na Sunce deluje neprekidno kretanje, ali se ono nikada ne udaljava mnogo od zajedničkog centra gravitacije svih planeta“, koji je „nepokretan“, dok se „planete kreću po elipsama i imaju zajedničku žižu u centru Sunca“. Svašta ćemo pročitati u knjizi, ali nigde nema rečenice Zemlja se kreće. Jezičke egzibicije kojima je ovo izvedeno ostavljaju mučan utisak. Pogledajte ovu komplikaciju: „Taj najlepši sistem Sunca, planeta i kometa jedino može proizaći iz namere i vlasti inteligentnog i moćnog Bića. I ako su fiksne zvezde centri ostalih sličnih sistema, koji su nastali iz slične mudre namere, onda svi oni moraju biti podvrgnuti vladavini Jednog.“

Sama ljudska potreba za činjenjem, za stvaranjem, sa sobom donosi gubitak slobode, kako nas obaveštava Pekić. Lagana pretraga Interneta javlja da postoji pozamašan broj prevoda Biblije ili njenih delova na srpski i bliske mu jezike. Ćirilo i Metodije, naravno, prevode na staroslovenski (864); Atanasije Stojković (1830), Vuk Karadžić (1847), Đuro Daničić (1865), Lujo Bakotić (1930), Dimitrije Stefanović (1934), Jehovini svedoci (1950), Emilijan Čarnić (1974), Sinod SPC (1984), Aleksandar Birviš (1986-2006) su prevodi koji se mogu podvesti pod srpski. Svi ovi ljudi su prevodili takozvanu Istinu. Prevodilica Ljiljana Matić to nije učinila, ona je prevela nekakve ideje. Na žalost, nema nade da će njen napor učiniti da shvatimo kako ideja nikad nikog nije ubila, da represija samo rađa represiju. Sa utiskom da i ja, baš kao i Njutn pre tri stotine i dvadeset pet godina, ostavljam mišljenje da čuči između redova, završavam ovaj tekst i gasim svetlo.

Prvi deo – Drugi deo