Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink sluša radio. Tačnije Radio Beograd 1. Čini on to često, tokom odlaska na popodnevni trening, jer baš u to vreme ide emisija Susretanja u koju, kad god mogu, autori dovode holandske kompozitore i/ili izvođače takozvane moderne ozbiljne muzike. Spajam lepo i korisnije, razmišlja Jan Venegoor of Hesselink. Lepo je biti obrazovan, ali je korisnije biti patriota.
Danas gostuje Kompozitor Rastislav Kambasković, čije su Kompozicije bile predmet Koncerta na Kolarcu. Ozbiljnim glasom Kompozitor objašnjava trenutke nadahnuća i noćnog nesna na vest o smrti Vere Pavladoljske, čemu sledi baritonski uzlet sa Koncerta: „Voooooooooolim teeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeee na [pauza] sveeeeeeeeeeetuuuuuuuuuuu“, dok se u pauzama čuje nešto što bi se jedino moglo opisati kao žar borbe dva majmuna bez sluha. Tu nije kraj, sledeća je sonata za dve violine. „Zapitao sam se“, reče Kompozitor, „zašto akordi moraju da se ređaju određenim redom? Odgovarajući na to pitanje, došao sam do Kompozicije gde se dve violine čuju kao četiri.“ Skroman neki čovek, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Buka koja se čuje boli kao da je pravi šesnaest violina dok ih sviraju trogodišnji nosorozi upravo izbačeni sa prijemnog ispita Muzičke škole za bezuslovno netalentovane čijim su profesorima hirurški ugrađeni konjski živci.
Svaka čast Kompozitoru, on muzikom uspeva da iskaže svoju večitu borbu sa izgovorom sopstvenog imena, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, ugasi radio, sa osmehom na licu dade gas, i nastavi da vozi kroz beskraj zeleni.