Znam da nije bitan samo objekat, nego i objektiv, ali…
Volem dobru fotografiju, al’ ne umem da je napravim. Omakne se prst po okidaču, pa i ćora-koka ponekad ubode zrno. Kapiram da bih bio bolji, kad bih više vežbao; kao i svi mi u svemu (u)ostalom. Al’, eto… 
Al’ jasno mi je kad moj prijatelj kaže da je teško slikati hranu. Za početak postaviš je u tanjir, pa bi da pripremiš scenu, a ona (hrana) doziva i doziva. 
Evo, prilažem dokaz.
Svetlo je bilo ambijetalno (štedljive sijalice s plafona, 2700K), još jedna štedljiva s aspiratora (refleksija se ogleda u žutoj nijansi na radnoj površini u levoj strani fotke) i blic. Škljoc! 
Na bližem tanjiru je “ledena kocka”, a u daljini je “plazma torta” čiju sam gornju površinu malo zamutio da se ne vidi broj godina na njoj (odma’ bi stigle pritužbe da sam neozbiljan za svoje godine). Ruka jeste malo zadrhtala prilikom slikanja, jer je žurila ka objektima slikanja. 
Ma, koliko ja vidim, mišn akomplišd! 8)
Zavisi šta se smatralo misijom. 😉
Onaj deo između slikanja i pisanja priloga (uz pripremu fotke) je svakako uspešno okončan. :q
More, u svakom smislu! Fotka ima dinamiku Munkovog Vriska, oseća se tenzija, neuravnoteženost ciljeva međusobnog odnosa gledaoca i objekta gledanja… 😯
“jer je žurila ka objektima slikanja”
‘Teo si reći “ka istima”? 😉
…док су још исти, јер предосећам да та истост није потрајала.
Ne, ne, ne. Čekaj, čekaj, čekaj!
Ako ćemo već da pišemo/govorimo kako treba, onda da se zna – kaže se istos’. Odnosno, u ovom slučaju, истос’. 😀
Па јес, ниси ваљда луд а истостујеш оно.