Sećate li se legendarnog skeča? Upravo tako nešto se desilo. Da, Japanci, ko će drugi. Sledi komentar od kojeg ne mogu da se uzdržim.
Beše još odavno procena da će 2012. godina biti važna na tržištu digitalnih fotoaparata. Kao, prethodne dve godine su za većinu predstavljale “štopovanje” sa postojećim, na jednoj strani se crpilo postojeće, na drugoj se istraživalo punom parom, svi su bili tihi i bilo je očekivano da jednom samo grunu informacije sa svih strana.
Izvesna pometnja je nastala nakon prošlogodišnjih prirodnih katastrofa: zemljotres i cunami u Japanu (mada tek sad vidimo koliko je to snažna privreda) i poplave na Tajlandu su potkačile mnoge proizvođače foto-opreme. Najgore je prošao Nikon, čiji pogon više od polovine palete fotoaparata je praktično uništen u poplavi. Disciplinovani i odlučni kakvim ih Bog dade, oporavili su proizvodnju uz pomoć raznih gambita (proizvodnja je modularna i zbog toga fleksibilna), ali su pretrpeli gubitke zbog nemogućnosti da odgovore na tradicionalno visoku potražnju krajem godine. Zato smo očekivali da najave novih modela neće krenuti baš tako brzo.
Ali, vraga: iznenađenja dolaze sa svih strana u poslednjih nekoliko dana. Četiri fotoaparata od tri proizvođača za samo nekoliko dana, od toga dva najavljena juče, izazvala su totalnu pometnju. Vala, i neka su.
Najpre je Nikon, preko svih očekivanja, promovisao svoj najnoviji model sa vrha palete za profesionalce: Nikon D4 treba da nasledi model D3x u segmentu sportske i terenske fotografije. Više evolutivni nego revolucionarni, ovaj aparat popunjava nišu očekivanog napredovanja.
A onda je procurelo, jedva dva dana kasnije: u skoro će izaći i Nikon D800. Najpre smo pomislili da je to neposredni evolutivni naslednik modela D700 (koji je takođe full frame, kao i D3x i D4). Ali , vraga: D800 će doći sa novim senzorom od – 36 megapiksela!
To je rukavica u lice ne samo Canonu i Sonyju, nego i proizvođačima u zoni srednjeg formata (Hasselblad, Mamiya i društvo, koji uglavnom prave digitalna leđa 40-80 Mpix). Možemo pretpostaviti da će biti problema sa digitalnim šumom (u čemu je, inače, Nikon do sada na čelu liste najpoželjnijih za one kojima treba oprema za rad na nedovoljnom svetlu), te da će granične performanse ipak biti u domenu aparata od 16 Mpix. Međutim, duh je pušten iz boce: ostali će morati da odgovore na ovaj šamar. Počinje novi ciklus koji će u roku od dve godine dovesti DSLR klasu na viši nivo kapaciteta i svetlosnih svojstava. Možda pride pojeftine objektivi boljih performansi, što je uvek dobra i dobrodošla vest.
Podsetiću da Sony pravi foto-senzore za Nikon, tako da možemo očekivati zbrku epskih razmera kada Sony i Sigma ulete sa svojim DSLR modelima od 36 Mpix. Nikon je zasad u prednosti jer ima najkvalitetnije algoritme za ukidanje šuma, ali nikom nije gorelo do zore…
Biće cirkusa. A biće i pojeftinjenja zbog posledica rata proizvođača koji će da usledi ove godine. To se posebno odnosi na “lake” aparate. Elem, juče su skori objavljeni izlasci na tržište dva nova fotoaparata u tzv. nižim klasama – što je termin koji će uskoro morati da se preispita, jer je to značenje sve sumnjivije.
Fuji je juče najavio Fujifilm X-Pro1, dugo očekivani najnoviji adut na polju tzv. mirrorless fotoaparata. Posle sjajnog uspeha modela X100, Fuji ide dalje: ovaj fotoaparat promoviše novi senzor po imenu X-Trans CMOS sa tzv. aperiodičnim grupama od 6×6 piksela. Koji je to sad đavo? Kako kažu, ovo će da spreči neke vrste šumova i više će da liči – pazi sad – na klasični film za fotoaparate. Ima u tom aparatu još raznih novih andrmolja, ako vas interesuje lako ćete naći, ali suština je u sledećem: mirrorless aparati dolaze na svoje i sasvim je jasno da će u roku kraćem od ranije procenjenih pet godina postati ključni faktor široke rasprostranjenosti fotografije visokog kvaliteta među običnim plebsom. Fuji je ovde ustoličen na mestu koje je Canon zaboravio da popuni blagovremeno, a što bi najvećeg proizvođača fotoaparata moglo mnogo da košta.
A ako Fuji provocira, a za Nikon rekoh da je pustio duha iz boce, onda je Canon upravo otvorio Pandorinu kutiju; i baš kao u toj mitskoj priči, na kraju će ostati samo nada. 
Elem, juče je Canon pustio informaciju o nasledniku G serije, koja je oduvek imala visoki ugled i reputaciju ozbiljno izvedenih i za svoju klasu superiornih fotoaparata.
Elem, upravo se dešava istorijski presedan koji vredi zapamtiti: Canon je najavio model G1x, novu perjanicu serije Powershot G i naslednika modela G12, koji naizgled liči na evolutivno razvijeni komad. Pokretni displej, 4x zum, hot shoe za spoljni blic, RAW format, rast sa 10 na 14 Mpix – ali STOP! Uz novi procesor DIGIC 5, G1x ima novi senzor koji je zamalo APS-C veličine! Dimenzije senzora su 18,7 × 14 mm (proporcije 4:3), a veličina piksela ista kao u Canonu 600D. Specifikacije snova! Koliko će to da unapredi sliku, da ne pominjem – hajde samo da kažem da možemo očekivati slike bez šuma do ISO 800, a prihvatljiv šum do ISO 3200, što je na dosadašnjim “mali nokat” senzorima bilo samo predmet vlažnih snova. A tek šta reći o novoj mogućnosti kontrolisane dubinske oštrine, koja je do sada bila neizvodljiva na kompaktnim fotoaparatima.
Možda grešim, ali mislim da je ovo prvi realni kompaktni fotoaparat koji ima tako velik senzor. Canon je očigledno rešio da kompenzuje svoje kašnjenje na tržištu mirrorless aparata uzdajući se u kombinaciju dobro odmerene i postojane G klase sa velikim formatom senzora. Neposredna posledica je ta da će Canon naterati deo kupaca da se zapitaju je li bolje uzeti kompaktni aparat sa velikim senzorom ili mirrorless aparat i neki osnovni objektiv. A posredna posledica je ta da je barem dvadesetak izvrsnih kompaktnih modela fotoaparata raznih proizvođača preko noći degradirao u nižu kategoriju – spram kategorije od jednog jedinog fotoaparata. Nema ko da poludi!
– * –
No, za mene je najšokantnije bilo saznanje da sad moram da preispitam neke sopstvene, već donete odluke.
Elem, za mene je konačna posledica bila ta da sam progutao knedlu i zapitao se treba li meni sada DSLR aparat. Manje-više jedina dva racionalna razloga za prelazak na DSLR su kontrolisana dubinska oštrina i rad na slabom svetlu. Sve više od toga su puste želje da imam bolju igračku sa kojom, bar zasad, nemam ambicije da zarađujem. I više od toga, makro objektiv za DSLR mi nije u neposrednom planu, iako često radim makroe, jer moram da ekonomišem; računao sam, ostaće mi G6 i on će zadovoljiti potrebe za makroima. A G1x košta upola kao ono što sam zamislio (Canon 60D ili Nikon D7000, staklo 15-85 mm). G seriju već poznajem u dušu i adaptacija na novo ne bi predstavljala nikakav šok za mene.
I evo me gde škrgućem i ne znam šta da radim. U poslednja 24 sata, broj mojih racionalnih argumenata u korist kupovine DSLR aparata je jako smanjen, dok je broj razloga protiv narastao. Ne ležim na parama i moram da mislim na tanki budžet kojim ću da raspolažem. A da ležim na parama, znam šta bih: kupio bih neku full frame zver od dve kile, izvesno Canon 5D mkII sa L staklima, i Canon G1x, pa bih bio miran sledećih deset godina…
Međutim, ja volim da se informišem o foto tehnici. To znači da neću imati ni deset dana mira.
Ko je sledeći sa blesavom najavom? Sony se nešto ućutao. Šta li će biti sledeće?…
$#$
Problem sa industrijom digitalnih fotoaparata je što je kvalitet fotografija, a i stepen funkcionalnosti, već odavno dostigao, pa i prestigao ono što je kako amaterima, tako i profesionalcima više nego dovoljno. Sad smo svedoci dovijanja kako izmisliti nešto što je dovoljno atraktivno da bi one koji već imaju fotoaparate koji im sasvim adekvatno rade posao, motivisalo da kupe nove. A to je svake godine sve teže. Ja svoj Nikon D90 iskreno ne verujem da ću u sledećih 10 godina osetiti potrebu da zamenim (eventualno ću možda dokupiti poneko staklo) jer su kvalitet fotografija i količina šuma sasvim zadovoljavajući, brži aparat mi ne treba, a rezolucija od 12 Mp je takođe više nego dovoljna (mislim da realno nikome ne treba više od 10 Mp, čak ni ako se bavi umetničkom fotografijom). Na kadriranje preko LCD displeja tipično za kompakte nikad se nisam navikao, a posmatranje kadra kroz okular kako je uobičajeno kod DSLR-a jednostavno je nezamenjivo za kreativnu fotografiju, posebno za nas kojima krštenica već nalaže da odmiču papir (tj. ekran) kada nešto žele da vide oštro. Tako da veoma nisam sklon željama da sad DSLR zamenim nečim kompaktnijim zato što je tehnologija nerefleksnih aparata evoluirala. Možda nešto što IMA (veoma brz) integrisan LCD displej u okularu sa korekcijom dioptrije, ali opet, bojim se da će mi za to trebati daleko jači motiv od nekoliko stotina grama manje težine i činjenice da to (skoro pa da) može da stane u džep.
U svakom slučaju, foto industrija je nezajažljivo gladna profita – već puno godina unazad imamo hiperprodukciju modela, na svakih 6 meseci se izbacuje nova generacija aparata (sa najčešće krajnje kozmetičkim promenama), a prisetimo li se ere analogne fotografije, možemo da konstatujemo da su tada pojedini modeli bili aktuelni i po 10-15 godina. I vlasnici se nisu nimalo bunili što je tako, niti su smatrali da zbog toga imaju lošije fotografije. Bojim se da će se sa tim suludim ubrzanjem tempa života (i tehnoloških ciklusa) potrošačko društvo urušiti, što već primećujemo da se dešava. Čovekov mozak, čovek kao biće, jednostavno nije programiran da živi tom brzinom i da na taj način prihvata promene. Ljudi će se pobuniti, i odbiće da sarađuju, kao što je već slučaj. Za promenu, ljudi će ponovo početi da misle svojom glavom, što će dovesi do propasti društva kakvo danas poznajemo. Pa i foto industrije 😉
Sale, jesi li to ti? Pa najzad da te dočekam na stranicama Suštine pasijansa!
Mogu ‘ladno da se potpišem pod manje-više svaku reč koju si ovde napisao. Pogotovo o kapacitetu piksela i senzibilitetu fotografisanja. Boktemazo, pa pošteno je da kažem da sam atrofirao kao fotograf kad sam prešao na digitalno. Od 1986. do 2003, kad sam prešao na digitaliju, koristio sam svoj Zenit 12XP bez novih baterija za svetlomer – prosto, radio sam 100% manuelno. I koliko se sećam, prosek škarta je bio otprilike jedna ekspozicija na pedeset. Premišljanje o svakom kadru i cena greške su bili dovoljni korektivni faktori.
Ove najave koje sam pomenuo – manje-više sva četiri aparata – pate od istog nedostatka: to je nedostatak logike njihovog postojanja. Naravno, govorim o logici mimo tržišne utakmice koja ne postoji zato da bi fotografija bila bolja nego zato da bi nezajažljivi došli do nove zone profita. Emotivno, mene oduševljava taj Canon G1x (znaš već da se ja ložim na G seriju odavno); racionalno, bolje je sa 700 € kupiti neki startni DSLR i završiti priču, dajući sebi usput i šansu da se nabavkom kvalitetnijeg stakla dođe do višeg kvaliteta koji je odmah merljiv.
No, ispod crte, za mene koji još nisam prešao na DSLR, situacija je u ovom času izuzetno nejasna. Time što mogu da nabrojim šta mi treba od fotoaparata, ja u ovom času negiram sopstvenu nameru da koliko ovog proleća najzad zaista i uzmem DSLR. To je ono što mene deranžira, a ne to što je svet totalno poludeo za tehničkim atributima koji ne znače ama baš ništa. Mnogo puta do sada sam psovao što kod nas nema nikakvog servisa za iznajmljivanje foto-opreme. Tačno znam šta bih iznajmio i šta radio sa tom opremom, vikend po vikend, dok ne bih došao do empirijskog zaključka o kupovini. Samo za takvu pomoć u odlučivanju, ne bih imao mentalnog problema da potrošim ni par stotina evra.
Da, zato možda nije loša ideja da pokušaš da uzimaš aparate za prikaz u nekom IT časopisu – em vidiš kako rade, em napišeš tekst o tome i dobiješ još i neki honorar pride 😉 . Ja bih to vrlo rado i dalje činio, ali u poslednje vreme od brda obaveza koje sam sebi nametnuo, jednostavno ne stižem.
I da ti otkrijem još i jednu malu “poslovnu tajnu” 😉 Uobičajeno se percipira da je za fotografiju koja se objavljuje u novinama neophodan neki DSLR, ili barem izuzetno kvalitetan kompaktni aparat. E pa nije tako! Uz malo sreće i truda, fotografija koja se u štampi nimalo neće razlikovati od one dobijene profesionalnim aparatom, može se napraviti i najgorim kompaktnim “idiotom”. Ja pored D90 za situacije kada mi treba da škljocam po kanjonima ili pod vodom imam i jedan Olympus iz Tough serije, koji je inače što se kvaliteta senzora tiče treš od aparata. Ne treba se slučajno zeznuti da njime pokušaš da fotografišeš bilo šta sa osetljivošću većom od ISO 200, jer to neće ličiti ni na šta (to čak ni Lightroom ni Photoshop ne mogu da pokrpe). Ali, sa ISO 50 ili 100, po lepom danu sa dovoljno svetla, i uz nekoliko znalačkih Lightroom poteza, čak ni moji prelamači neće biti u stanju da kažu jesam li im poturio fotku sa D90 ili sa “idiota” 😉 . A čitaoci tek neće imati predstavu o tome 🙂 . Toliko o “težnji za perfekcijom” u domenu foto tehnike 😎
Ah, pa to je jasno… Znaš, meni odavno više nije bitno da ostvarenom fotografjom zadovoljim druge, nego sebe. Zato valjda za mene nikad neće biti šanse za uspeh na polju stock fotografije, mada imam izvesna tehnička znanja koja bi se mogla pokazati primerenim toj potrebi…
Zgodan čas za jedan vic 🙂
Došao Lala u javnu kuću, pa dospeo kod neke zgodne, ali džangrizave gospojice. Kad se svukao, kaže ona njemu:
– Šta je to? Kakav je to prcvoljak? Ama, koga ti misliš da zadovoljiš time?
– Kako koga? Pa, mene!…
😆