Month: January 2012

Izgubljen u Tokiju

Čovek je imao dva slobodna dana kad se jednom prilikom zatekao u Tokiju. Odlučio je da angažuje svoj fotoaparat u punom kapacitetu kako bi dokumentovao pokušaj da se namerno izgubi.

Zvučna podloga ovog filma ja veoma iritantna, što izgleda da je pravilo za ovakve montaže°. Međutim, apsolutno sam fasciniran rezultatom očigledno velikog truda i zanatski vešto izvedenog prikaza jednog urbanog prostora.

__________
° Mada… I dalje je bolje od zvučnih podloga TV emisija nezavisnih produkcija o računarima, mobilnim telefonima i ostalim andrmoljama. Obratite pažnju ako vas zadesi baksuz da pogledate tako nešto.

Fotografija dana, 14. januar 2012

Kad se zimi zalomi ono prekrasno koso sunce, boje Kikinde izniknu iz sivila…

Oko podneva smo poslom krenuli do centra grada. Ne znaš više kad šta možeš da uradiš: najvažnija radnja subotom radi samo do podneva i poljubili smo vrata. Vreme bi bilo lepo za šetnju da nije duvao neki gadan vetar; ipak nismo odoleli, odlučili smo da napravimo krug po trgu.

Jednog časa je sunce oštro i snažno osvetlilo stranu tornja katoličke crkve. Dok sam izvadio aparat iz džepa i spravio ga za slikanje, bilo je kasno. Onda, nehotice sam u džepu pomerio “birač kanala”, tj. dugme za izbor režima, koji se zaustavio na aftamackom režimu (ergo jpg) i tu sam se spetljao. Na kraju, izgubio sam sliku definitivno.

A onda, pedeset koraka kasnije, ugledam nešto što sam morao da škljocnem: nekoliko električnih “čičaka” visi preko trga. Tu gde sam stao, okružili su toranj katoličke crkve; a i ono sunce se vratilo, doduše ne onako oštro. Rezultat:

Fotografija dana za 14. januar 2012.

(Izvinjavam se vlasnicima nedostatnih monitora zbog veličine slike)

Ti čičak-elementi su nekakve kugle od žice sa svetiljkama, elementi ukrasnog osvetljenja. Još ih nisu skinuli, verovatno zato što je vikend posle dočeka onog što protivnici logičnog kalendara nazivaju Srpskom novom godinom. Tek, hteo sam da uhvatim i oblake i odsjaj sunca u fasadama i te kugle – malo preambiciozno – ali na kraju se nekako sve sklopilo u celinu. Neobična proporcija je 4×5: visina kadra je zapravo puna visina vodoravne ekspozicije; zaboravio sam da sam okrenem aparat u taj položaj, a trebalo je to da učinim. Klasični izrezi bi zahtevali da odbacim desni “čičak”, a to bi bila šteta, jer se dobro slaže sa ogolelom krošnjom. Kvadratni izrez nije funkcionisao valjano i morao sam da ga odbacim.

Uglavnom: mišn akomplišd. Hot smile

A u međuvremenu, pre nekog vremena sam “vezao čvor na maramicu” da se setim i poigram opcijama slobodnog određivanja proporcije u fotografijama. Iskreno, još se nisam usudio da isprobam to: imam utisak da je taj teren klizav. Znam da različiti ljudi različito reaguju na proporcije koje nisu “glatke”; treba probati, dakako. Varijacije uvek mogu da se sačuvaju uz netaknuti original.

Prelistavam januarski National Geographic

Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?

National Geographic Srbija, januar 2012.Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…

Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…

Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…

Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”

Hobit, druga scena: Džinovi

Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.

Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci

BERT: Ima li tamo nešto?

VILJEM: Nema.

BERT: Ima li kod tebe?

VILJEM: Nema.

TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!

BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.

VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?

Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali...

TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)

VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, druga scena: Džinovi”

Operacija “Bela udovica”

Jedan kratki animirani film u nezavisnoj produkciji.

Zaista sjajno. Nikad ne biste pretpostavili kakav je kraj, je li tako?

Fotografija dana, 13. januar 2012

Znam da sam rekao da neću više. Ali nisam mogao da odolim.

Sećate se onog ježa? Dakako da se sećate, pokazao sam vam ga do sada dvaput… uh, triput do sada. Elem, rekoh ja da neću više, ali avaj. Pre nekoliko dana, Jasna mu je vezala kosu u rep, pa sad pomalo liči na mene (doduše, ja ne nosim roze mašnicu u svojoj kosi Punk).

Gledam ga tako već dva-tri dana, gleda on mene, i večeras više nisam mogao da izdržim. Škljoc, škljoc, gotovo, klik, klik, gotovo:

Fotografija dana za 13. januar 2012.

Ma, nemam šta da pričam: priznajem da sam po pitanju fotografije bio lenj i da sam se sada izvukao trivijalnom fotkom. Šta da radim – desi se i to. Ne vredi da se pravdam. No mišn, što u prevodu znači mišn not akomplišd. Annoyed

Blues at Folsom Prison

Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.

Johnny Cash, Dasa u crnomNe znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.

Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.

No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.

Nastavite sa čitanjem… “Blues at Folsom Prison”

Zar već?

Priča je istinita i baš to je čini još neverovatnijom. Dešava se neki dan nakon tzv. Srpske nove godine, što priču čini čudesno aktuelnom.

Nije strašno da imenujem ljude koji su učesnici razgovora, obojica su ovde redovno, pa će se i sami javiti; da olakšam vezu i vama i njima, to su moji bliski prijatelji koji se ovde potpisuju kao Odgovara Kraljeviću Marko i PoZZdravljač.

Uglavnom, bilo je to nekoliko dana iza kanonade zimskih praznika, baš nekako ovo doba godine. Sretoše se njih dvojica na ulici, pa se pozdraviše bogzna kako srdačno i poželeše jedan drugom zdravlja i veselja. Susret se desio u neposrednoj blizini zgrade SUP u Kikindi, i to baš onih prvih dana kad je krenula tarapana sa novim ličnim kartama. Jedan od dvojice, nikad nisam upamtio koji, već je prošao golgotu, a drugi je upravo zakazao izradu lične karte, pa kuka kako je datum daleko.

– Pa ovo nema smisla! Treba da čekam preko dva meseca!

Devetnaesti mart??? KAD PRE???– Ne pitaj! Užas! Mogli su baš prvo da nauče kako se radi, pa da obezbede brži rad, a ne ovako! I šta veliš, za kad su ti zakazali?

– Za devetnaesti mart!

– Devetnaesti mart!!! – glasno će sagovornik.

U tom času se iz blizine začu treći glas, ponešto otežanog izgovora:

– Zar već? U, jebote… Kad pre…

Bio je to jedan čiča koji je upravo prolazio pored dvojice drugara, pritom ispoljavajući izrazitu nelagodu u nameri da hoda pravo i suvislo, kao i da govori potpuno artikulisano.

Muka je to: dok pregurate sve praznike pre i posle Nove godine, ima da okilavite, posebno ako ne umete da kažete “ne” na vreme. Mislite o tome ako budete večeras proslavljali ono što nazivate Srpskom novom godinom.