Pet životnih kajanja

Živite svoj život, pravite male greške kao i svako drugi, ispravljate ih u hodu i trudite se da idete napred kako najbolje znate da biste podržali sebe i svoje najbliže. Kakav može da bude konačni obračun na kraju?

U jednom veoma neobičnom pisaniju, čitam ispovest medicinske sestre čija dužnost je da olakša poslednje dane umirućima. U takvom okruženju, veli Bronnie Ware, ljudi naglo sazrevaju u trenucima kada se najzad suoče sa sopstvenom smrtnošću. U brojnim kontaktima koje je ostvarila na tom nezavidnom radnom mestu, ona je prepoznala pet najčešćih izjava o kajanju u životu koje su izrekli Oni Koji Odlaze i prenela ih u javnost.

Voleo bih da zajedno pogledamo u te izjave i da pokušamo da naučimo nešto iz njih. Neću vam prevoditi ceo članak, pročitaćete ga sami ukoliko nađete za shodno.

1. Voleo bih da sam imao hrabrosti da živim život po svom nahođenju, a ne život koji su drugi očekivali da živim.
2. Voleo bih da nisam radio tako mnogo.
3. Voleo bih da sam imao hrabrosti da iskažem svoja osećanja.
4. Voleo bih da sam ostao u vezi sa svojim prijateljima.
5. Voleo bih da sam dozvolio sebi da budem srećniji.

Objašnjenja i zaključke razvijte prema sopstvenom nahođenju i savesti. Imao bih šta da kažem na većinu ovih teza, no to je moj život, pouke ne bi vredele za druge; morate sami proći put do zaključka.

Zato ću reći nešto drugo, po cenu da budem patetičan.

Svakom je dato da sam stane pred ogledalo i suoči se sa sobom, sa onim unutrašnjim “ja”, kako to vole da kažu komentatori stvarnosti naklonjeni psihologiji. Kada ste još mladi i u godinama u kojima treba da izaberete putanju koja će odrediti tokove, ne znate toliko koliko znate onda kada je već kasno da menjate kapitalne stvari. No, male stvari se mogu promeniti – neke lakše, neke teže, rizik je uglavnom merljiv – i nekakav izbor još uvek postoji. Cena koju morate da platite ako nešto više ne ide kako treba najčešće je velika. Da li je cena prevelika ili je možete podneti, zavisi samo od toga koliko ste vremena proveli pred onim ogledalom iz prve rečenice.

Jedna pouka iz ličnog iskustva, ipak: život je lep. Život je dobra, veličanstvena pojava i nikad ga ne treba meriti na kilo.

I zato:

Živite život po svom nahođenju; nećete tako moći uvek, ali moguće je da najviše raspoloživog vremena provedete kao čovek koji želite da budete. Zbilja, radite manje, ako je moguće; učinite nešto za sebe i svoje bližnje što se ne meri novcem: to će ostati bolje upamćeno nego bilo šta što ste kupili. Osim što ne treba da lažete sebe i druge, treba i sebi i drugima da kažete onako kako jeste, čak i kad to nije prijatno čuti; krajnja posledica neprijatne istine je uvek bolja od krajnje posledice dugog ćutanja. Prijatelji su nemerljivo vredno blago i tu nema mnogo šta da se kaže; izdržite i one dane kad vam bliski ljudi nisu po volji. A koliko je jebeno malo potrebno da bi čovek bio srećan, neka bude misija koju treba da otkrijete – ako do sad već niste.

(Via)