Priznaću vam nešto: od ono malčice Italije što sam video tokom jednog jedinog putovanja i od ono malo italijanskih filmova koji mi mnogo znače, ne mogu da prestanem da mislim o toj zemlji. Hteo bih još, od Alpa do Sicilije. A onda, setim se jedne davno pročitane misli, ko zna čije, da svako mesto odmah postaje onakvo kakvim ga sami stvorite u sebi; ta fiksacija, koju posle nosite u sebi, ostaje i kao slika i kao utisak koji je samo vaš lično.
Ako je to istina, onda nije važno mesto, nego način gledanja, jer tako nastaje doživljaj. Pre nekog vremena, ja sam odlučio da mesta koja pohodim posmatram uz pomoć fotoaparata. Sad kad vidim kako neki ljudi od ideje kamerom pišu o nekim mestima, u meni se budi želja za putovanjima, ali izgleda da se probudio i onaj filmadžija kojeg sam uspavao u sebi pre više od trideset godina. Tako me neki pudravac tera da probam…
Pogledajte kratki, ali veličanstveni film o pokrajini Bazilikata u Italiji: te slike su me nagnale da napišem prethodne reči.
Sad sam se prisetio i one galame nastale oko onog filma koji predstavlja Srbiju. Osim mitomanijakalnog primitivizma koji smo iskazali u pokušaju da oborimo ono što vredi podržati, pokazujemo i kolektivnu nesposobnost da vidimo stvari onakvima kave jesu. Upravo je ta prizemnost scena u ovom filmu (mada su slike veličanstvene) ono najlepše u pričici o mestu koje ni vi ni ja ne osnajemo, ali od ovog časa delimo želju da vidimo i svojim očima.