Juče je bio rođendan velikog reditelja, a ja nisam stigao da to obeležim. Nadoknađujem sada i ovde.
Federico Fellini je premeravan uzduž i popreko, ali i dalje je bilo nemoguće reći kakva je njegova veličina, jer nismo umeli da ga poredimo ni sa kim, a njegova dela ni sa čim. Posle nekog vremena, čovek shvati da nema ništa od toga da zna je li Fellini najveći ili najmanji, najvažniji ili najmanje važan. Prosto, treba gledati njegove filmove i to je dovoljno da život postane bogatiji.
Ja nisam pogledao ni sve značajne, a kamoli sve Fellinijeve filmove. I mučno mi je zbog toga. Ti filmovi su najbolja poezija koju mogu da zamislim… Hajde da se setimo tih naslova kroz malu foto-retrospektivu.
A muzička tema je čisti bonus… Naravno, Amarcord (1973). Znate li priču o toj melodiji? Fellini je došao u posetu Ninu Roti i mrtav ‘ladan mu zatražio veselu pesmicu sa tužnom atmosferom za potrebe filma. Otprilike kao da mu je tražio vrelu kafu koja je toliko hladna da trnu zubi. Potrajalo je dok Rota nije pronašao šta je Fellini tražio.
Sve ostalo je legenda.