Stephen Stills: Čovek koji je znao više od drugih

…i još uvek zna, ako ćemo pošteno. Samo što je zakasnio da pokaže baš sve. Šteta.

Petak je veče, a mi već vekovima nismo ništa zapržili na Suštini pasijansa, onako momački, da produvamo uši kako dolikuje. Pade mi na pamet… Da, to je to. Vežite se, polećemo.

Stephen Stills je muzičar koji je ostavio velik trag u popularnoj muzici. Hajde da kažemo da ga ostavlja i dalje, mada to možda više i nije istina, ali čovek je takva faca da mrtav ‘ladan vadi neobjavljene snimke od pre 40 godina i odvaljuje nas retroaktivno. Ali, o tome malo kasnije.

Velika priča je počela tako što je Stills, tokom kanadske turneje sa svojom grupom, nabasao na Neila Younga u nekom ćumezu u Vinipegu, a zatim ga ubedio da pođe sa njim u Kaliforniju, gde će napraviti novu grupu. Tako i bi. Boktemazo, pa da je samo to uradio, Stills bi zaslužio slavu – ko zna da li bismo, kad i kako inače saznali za Neila Younga.

Young je znao da piše pesme, o još kako je znao, ali recimo naglas: Stills je onaj ko ga je naučio da spakuje pesmu u aranžman. Mr Soul? Broken Arrow? Expecting to Fly? Youngova pamet, Stillsov rad.

A onda svako na svoju stranu: morate da proverite mnogo podataka da biste razumeli šta se tu dešavalo u periodu 1969-1970. Ali da pokušam.

Intrige, droge, pare zavrtele pamet, ludilo koje se tek zakuvavalo u San Francisku i, pogotovo, nešto malo dalje, u kvartu Laurel Canyon u Los Anđelesu. Buffalo Sprinfield se raspada. Stephen Stills radi neke silne studijske sešne, pokušava svašta, čak je nedavno nađen i tonski zapis drndanja koje su Stills i Hendrix napravili u podrumu. Od značajnih radova, ostaje samo fenomenalni Super Session sa Alom Kooperom i nesrećnim Mikeom Bloomfieldom. Meraklijska muzika, ali Stills tu nema autorskog prostora, te se priča završava brzo. Neil Young shvata neke stvari o životu i započinje sa štekovanjem remek-dela (beleška 2012: to još uvek traje)…

Uglavnom, jesen je 1968, a tada se dešavalo mnogo toga, brzo i intenzivno. Na jednoj od mnogobrojnih žurki kod Mame Cass (ili je to bila jedna neprekidna žurka, ne znam), sreli su se i upoznali jedan koga su taman izbacili iz grupe The Byrds i drugi koji je upravo bio na turneji po SAD sa grupom The Hollies. Škljocnulo je i ta dvojica su se zgotivili kad su shvatili da bolji muški pevački duet ne postoji (beleška 2012: još uvek je tako). Trebao im je neko da ih drži pri zemlji, da ne odu u pizdu materinu sa teškim drogama. Stills je bio idealna ličnost. Škljocnulo je još jednom – i formiran je jedan od ključnih geštalta američke muzike: trio Crosby Stills & Nash. A onda se sve dešavalo brzo.

Najpre album. A onda… A onda Woodstock Festival. I eksplicitni dokaz da jedna akustična gitara može da parira ma kakvom divljačkom rock bendu po energiji. Naravno, Suite: Judy Blue Eyes, veličanstveno i epsko delo koje je napisao Stephen Stills (uzgred: navod na Wikipediji da je to posvećeno Judy Collins je čista budalaština; jednom ću vam ispričati tu priču). Verzija sa Woodstocka je ispod ovog linka, a ovde idem sa onom koja može da se ugradi na druge sajtove… Sledeća verzija, sve sa promašenim akordom na 0:28 i fenomenalno prearanžiranim krajem koji služi da stane srce celoj publici (meni bi stalo), izvedena je na turneji koja je pratila album Daylight Again (1982).

A onda to nije bilo dosta, pa je Ahmet Ertegun predložio Stillsu da dovede onog malog što je spakovao već dve tiražne ploče za Reprise Records. Bila je to loša ideja, jer Neil Young je u međuvremenu postao nešto drugo. Ali dobro: da se to nije desilo, ne bismo imali onu veličanstvenu, neverovatnu, divnu i jako važnu ploču: Déjà Vu. Dobro, da se razumemo, i vrapci znaju da su četvorica jakih autora previše za jedan projekat, ali baš me briga: ne dam da loša reč padne na taj album. Stillsova pesma Carry On otvara album.

Uzgred, nisam pojma imao da ova numera odsvirana uživo postoji i kao video: pogledajte sami i poslušajte to falširanje…

Posle je bilo šta je bilo, neću da pričam sad; moralo je da pukne i to je to. Svako na svoju stranu: živi album Four Way Street je labudova pesma simboličnog imena.

A onda jedna sjajna priča, na blagom tragu onog što je započeto, a nikad završeno u Buffalo Springfield: Stills osniva grupu Manassas koja svetu ostavlja dva spektakularna albuma: Manassas (1972) i Down the Road (1973). I nemojte da me nervirate i da pitate koji je bolji. Poslušajte oba ili nemojte, odlučite sami.

Rekoh da nam Stills zavrće uši i posle 40 godina? Evo dokaza: sledi snimak sa nedavno objavljenog albuma Pieces (2009) na kome se nalaze ranije neobjavljeni snimci (tzv. alternate takes & outtakes) grupe Manassas. Pazi, molim te, oni su ovo odbacili.

Dakako, učinio je Stills sa tom sjajnom grupom dovoljno pometnje tih ranih sedamdesetih. Cinični će reći da priča nije trajala dovoljno dugo da bi postali dekadentni; ima neke istine u tome. Stills nastavlja sa solo karijerom koja je lagana, stamena i jako zanimljiva ako ste raspoloženi da istražujete. Trinaest albuma koje je ostavio teško da bi se moglo nazvati značajnim pločama. Ali, nećete moći ni da ih osporite, jer su muzički i produkcijski dobro profilisane. Evo samo jedne numere, poznate iz CS&N faze, ovde u sirovom izdanju.

Poslednjih godina, život nije mazio Stephena Stillsa. Ogluveo je nakon neke upale i danas nosi slušni aparat; to je jako uticalo na njegov glas, pa ne kritikujte nepotrebno kad čujete. Pobegao je grobaru s lopate: kada je njegov prijatelj, muzičar Dan Fogelberg prekasno otkrio rak prostate i potom umro, uplašio se i otišao na pregled, gde mu je ustanovljena početna i lako izlečiva faza raka prostate. Stephen Stills ne liči na sebe iz ranijih dana, ali pokazuje da je i dalje vitalan.

A sad molim da pustite malo više struje u te zvučnike. Neka se čuje jako.

Biće toga još. Neka se čuje jako.

$#$