Tek kasnije sam primetio. A u stvari baš zbog toga je utisak i jači…
Juče sam u žurbi (i u “špicu”) tabanskim galopom prošao od Beograđanke do Doma omladine. Osvetljeni izlozi. Svetleće reklame. Novogodišnja rasveta ulica. Ljudi. Pešaci. Pored svih njih sam prolazio kao i da nisu tu.
Tako su mi i promakli. Više i ne znam kada su mi se vratili u misao. Rekao bih da su vršnjaci mojih roditelja. Fino ubundani.
I drže se za ruke.
U sedmoj deceniji života…
Primećujem da to što se Jasna i ja stalno držimo za ruke privlači pažnju prolaznika. Meni takav gest nije ni čudan ni stran. Idemo zajedno kroz život, jedno smo uz drugo i čvrsto se držimo jedno za drugo. Pa zašto onda ne bismo i ulicom tako?
Čekaj da vidim koliko me služi sećanje…
Na početku ona i on su zaljubljeni.
Na početku ona i on se drže za ruke.
Tako je na početku.
Držite se što češće za ruke i nikada se nećete sa setom prisećati lepote početka. Jer, uvek ćete biti… na početku.