Laza i Munja su bili blizanci za sve, osim za roditelje… hmmm… za majku. Dobro, de, i za prirodu. Ipak ih je delilo petnaest meseci.
Za svu rodbinu, bližu i dalju, oni su bili identični. Ili u najmanju ruku neverovatno slični. I po izgledu i po karakteru.
Naravno, njih dvojica su vrlo dobro znali ko je stariji (makar biološki/hronološki). Znali su ko je drčniji, a ko je u stilu “govori tiho i vodi Lazu sa sobom”. Znali su ko se ne snalazi sa tehnikom, a koga će da “udari struja”. Znali su i ko kome “drži strah” kod zubara, a ko kome kad se vadi krv. Znali ko je vredniji, a ko je u stilu “Munja će to da uradi”.
Znali su ko je “lud za automobilima”, kao i da to nije onaj koji obožava rusku salatu. Ali to je baš onaj koji je “slab na plavuše”, ali ne voli “onu ribu s pravnog”. Samo su oni znali ko od njih dvojice više voli kompjuterske igrice, a da Laza više voli “papirni” sudoku. I ko se brije aparatom, a da Munja ne može ni očima da podnese žilet. 
Ko je ljubitelj basketa, a ko zlatnih retrivera. Znali su i da onaj stariji (hronološki) više voli bilijar, a manje šećer u kocki. Nasuprot tome mlađi (biološki) je lud za dobrim komedijama, ali je zato slab prema havajskim košuljama.
Znali su ko od njih dvojice ima bolji sluh, a u stvari to nije onaj koji je “mladi, talentovani profesor” na muzičkoj akademiji. Znali su i da je jedan od njih dvojice završio srednju muzičku za kontrabas, a da je onaj drugi svirao bas u bendu.
Čak su Troslovnog i Gremlina nekoliko puta uspešno prešli tako što se na probama benda zamenili za bubnjevima…
