Zaboravili ste, a? Ja nisam. Štaviše, umalo nisam odustao od pokušaja.
Ovo je teško da se objasni, ali pokušaću.
Najpre, zašto ovako kasno? Februarski National Geographic je izašao pre 24 dana. Ima li to smisla? Upravo to sam pitao danas Igora u jednoj prepisci. On mi je rekao ključnu stvar: “važi celog meseca, zar ne?”. I duže, prijatelju. I duže. Ja svoju kolekciju National Geographica smatram vrednim blagom.
A onda: baš to što National Geographic smatram blagom – nisam više pretplatnik. Posle pet punih godina. Kapitulirao sam pred poštarima koji rade šta hoće sa mojim primercima časopisa. Ne bi mi bilo pravo ni da sam dobijao te brojeve besplatno, a kamoli što sam ih plaćao. Živeo sam u iluziji da mogu da živim u koliko-toliko uređenoj zemlji i da pretplatom na časopis kupujem udobnost koja mi civilizacijski pripada. Međutim, poštu u ovoj zemlji raznose osobe čiji broj cipela je očigledno veći od njihovog koeficijenta inteligencije. Njihovi nadređeni, i to na nekoliko nivoa u lokalnoj podružnici Pošta Srbije, mrtvi ‘ladni izjavljuju da im ne mogu ništa. Time ispada da im ja mogu nešto; a pošto se plašim zatvora u slučaju da zaista nešto i preduzmem, to sam odlučio da je pametnije da od sada forsiram kioske.
To, dakako, nije izgovor za tronedeljno kašnjenje u prelistavanju aktuelnog broja.
Poenta je u tome, priznajem, što nisam pročitao aktuelni broj. Dobro, dešavalo se da na blogu prelistam broj u kome nisam pročitao sve članke; ali nije bilo da nisam pročitao baš nijedan. I nema druge: ove večeri paralelno čitam aktuelni broj i pišem ovaj prilog. Zbog toga, ovog puta će izostati uobičajeno slušanje moje omiljene radio stanice. Večeras mi je po volji tišina.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam februarski National Geographic”
