Bauk je kružio Evropom

Kružio bi on i dalje, ali fora je u tome što oni koji su morali da se brinu da kruži nisu više verovali u to, nego su branili status quo u nameri da sačuvaju svoje guzice u mekanom i toplom.

Na današnji dan pre 164 godine, 21. februara 1848. godine, zamalo kao najava revolucije koja je buknula u to doba, objavljen je Manifest Komunističke partije. Autori, zna se, dvojica koji su preteče grupe ZZ Top: Karl Marks i Fridrih Engels°.

Bio sam pripadnik generacije koja je to, naravno, morala da pročita i koja, naravno, nije to čitala niti je iko proveravao išta osim citata prvog i poslednjeg pasusa u Manifestu. A prvi pasus strašan i veličanstven, toliko da ga je i Polugoran Polubregović poluiskoristio za polupotrebe polunaslova jedne polupesme:

Bauk kruži Evropom – bauk komunizma.

U primerku Manifesta koji verovatno još uvek imam negde u kući (ko bi sad to tražio), taj pasus, kao i poslednji

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

ispisani su crvenim slovima. Da udara u srca naša… I da sad baš ne citiram promašenog pesnika iz Kikinde kojeg takođe niko nikad nije čitao, a koji je i uspeo da dobije spomenik u centru grada samo zahvaljujući karijeri zasnovanoj na Manifestu.

Međutim, đavo mi ne da mira.

Tražeći linkove za ovaj prilog, naleteo sam na kompletan tekst Manifesta Komunističke partije. I da me đavo nosi ako ga ne bih sad pročitao – da mi nije žao vremena.

Ama, ne mogu da odolim:

Najbliži cilj komunista jeste isti kao i svih ostalih proleterskih partija: formiranje proletarijata u klasu, rušenje buržoaske vladavine, osvajanje političke vlasti od strane proletarijata.
Teorijske postavke komunista nipošto ne počivaju na idejama, na načelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravljač sveta. One su samo opšti izrazi stvarnih odnosa postojeće klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vrši pred našim očima. Ukidanje dosadašnjih odnosa svojine nije nešto što posebno karakteriše komunizam. Svi odnosi svojine bili su podložni stalnom istorijskom smenjivanju, stalnom istorijskom menjanju.

I onda je nad ovim izvedeno sedamdeset godina ljuljanja marka i još sto godina eksperimentisanja da bi se na kraju pokazalo šta se pokazalo.

Danas sam zadovoljan što sam bio u prilici da vidim sve ono. Štaviše, bio sam dovoljno mator da upamtim, a dovoljno mlad da se na vreme sklonim, dok sam gledao žgadiju kako radi ono što je radila iza zavese. A video sam i to… Tad nisam umeo da formulišem kao što sad znam: ti jadni ljudi su ispali sami sebi najveća kazna; i stizalo ih je pre ili kasnije.

Danas slutim da možda čak nisu ideje krive za sve to što je snašlo zemlje koje su potpale pod komunističku ideologiju. Kriva je negativna selekcija: najpametniji su se klonili i ćutali, eventualno se mešajući u tu kliku iz sopstvenog interesa. I onda jedan za drugim, bez imalo stida, smenjivali su se jedni za drugim polako, svaki put su dolazili sve gori, ponekad čak i pomažući malo da se onaj što je zaseo na njihovo sledeće mesto izbaci metodom kosog hica. Zapravo, ovde kod nas su bile moderne metode saobraćajnih nesreća; pa čak i avionskih.

Degenerisani izdanci te ideologije žive i danas u nekim drugim oblicima.

Na jednoj strani je gomila sirotinje koja je nekad vredno radila i trudbenički išla na posao, leti preko sindikata na more, uvek nasmejani, a danas još uvek zbunjeni. Možda je najbolje prošao otac mog druga Gileta, čestiti livac koji je u utorak otišao u penziju posle četrdeset godina i jedan dan staža, a u subotu umro. Nije morao da gleda šta prave od njegovog vekovnog truda.

A na drugoj strani su komunistički carevići, treća generacija onih koji su našli utočište u medu i mleku. Pa kad visoki funkcioner zaposli zeta da bude generalni direktor u kompaniji naftne industrije, onda tek unuk stigne da bude đak na katedri Isaka Njutna, a posle i ministar spoljnih poslova i osvedočeni Sunđer-Bob.

Ima i onih trećih, koji nisu bili komunisti, nego drugovi članovi. Odradio sam svoj deo u toj priči; srećom po mene, u vreme kad sam mogao lako da se izvučem nakon što više nije bilo relevantno za zaposlenje.

Uostalom, najveće pare sam tada zaradio mimo radne knjižice, doduše na legitiman način – radeći preko studentske zadruge one godine kad sam čekao posao. A onda sam se zaposlio godinu dana posle Osme sednice, baš one godine kad Niko Nije Smeo Da Ih Bije.

A onda je sve otišlo u pizdu materinu.

Možemo da debatujemo da li je svemu tome bio kriv Manifest Komunističke partije. Ako i nije bio jelo, bio je začin.

Vreme je za pesmicu za kraj.

I molim, bez psovanja. Mogao sam da turim i verziju na ruskom, a ona traje četr minuta. I to u bržem tempu. Za domaći, sami da preslušate original na francuskom i verziju na engleskom. Ko hoće da odgovara za pet, mora da presluša i verziju na kineskom.

________
° Bemti, skroz sam zaboravio… Čovek više nije ni živ… Peca je bio dupli ponavljač koga su svi profesori mrcvarili i više nego što je zaslužio. Jeste bio baraba, ali nije bio tako glup kao što su ga predstavljali. Gotivio sam ga i pomagao mu kad sam god mogao. Ali nisam mogao da mu pomognem kad je jednom na pitanje “ko je napisao Manifest”, na času marksizma, što je trebalo da mu obezbedi dvojku za kraj godine, kao iz topa odgovorio “Karl Fridrih Marks Engels” i, osim još jednog keca u dnevnik, pride izleteo s časa. Džukela koja se tada iživljavala nad Pecom, čujem, završila je kao sekretarica u nekoj zemljoradničkoj zadruzi u selu kraj Kikinde. Šta bi sa njom kad se zadruga raspala tokom hiperinflacije, ne bih znao da kažem.

$#$

(Via)