Do kraja sveta

Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…

Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao trinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.

Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…

Celokupan soundtrack sastavljen je od pesama koje nisu bile nigde ranije objavljene. Wenders je kontaktirao muzičare s molbom da komponuju nešto što bi se slagalo s radnjom filma, s naglaskom na činjenicu da se radnja dešava 8 godina u budućnosti te je trebalo percepirati kakva bi muzika bila aktuelna u tom momentu. Na albumu se nalazi 19 pesama, te ih neću sve predstaviti, već samo neki moj izbor… no, tu su komentari, ta me opljujte i zazvekećite linkove ka pesmama koje sam neopravdano i ničim izazvano propustio.

Pa, da krenemo. Prva pesma koju predstavljam se ni ne nalazi na albumu. Reč je o “Blood of Eden”, matorog majstora Pece Gabrijela, sa pozadinskim vokalima koje je odradila ona ćelavica. Stvar je izašla godinu dana kasnije na njegovom albumu “Us“, ali u izmenjenom aranžmanu – ovde ćemo poslušati verziju iz filma, naravno.

“Sax and violins”, poslednja stvar koju su objavili Talking Heads. Oni su se zapravo već bili raspali početkom te godine, ali su se okupili na ovoj poslednjoj tezgi. Nije loš izbor za gašenje svetla posle nečeg tako sjajnog kao što je bio ovaj bend… čak je i spot urađen u maniru “pričajućih glava”, taman da se zaokruži celina. Pa, da pogledamo:

Idemo dalje. Matori majstor je sledeću odradio pesmu u svom klasičnom recitatorskom maniru, toliko da i po dinamici dosta podseća na njegov prvi solo hit. Inače, „What’s Good“ je druga po redu (prva je bila već pomenuti „Dirty Blvd.“) pesma koja se uspela na prvo mesto Billboardove top liste. Godinu dana posle ovog soundtracka objavljenja je u sklopu „Magic and Loss“, konceptualnog albuma inspirisanog bolesti i smrti dva Reedova prijatelja. Na žalost, na YouTubetu nisam pronašao verziju sa soundtracka koja ima specifičan gitarski uvod. Dva klipa su na raspolaganju, od kojih je prvi video spot pesme – no pošto su braća Warner zabranila ugradnju s drugih sajtova, te ga ne mogu prezentovati direktno ovde, evo verzije bez slike, ali s vrhunskim zvukom:

Još jedna recitacija. Kejve Niče, Suština Pasijansa ti kliče! Uh, kakva sirova poezija:
and all the drunks pouring out of the dance halls
staring up at the smoke and the flames;
and the blind pencil seller waving his stick
shouting for his dog that lay dead on the side of the road

Nenu nikada nisam posebno gotivio, ne njenom isključivom krivicom. Jednostavno, čitav taj acid house pokret koji se pojavio na zalasku 80-ih mi je doneo popriličnu strepnju kakva će biti muzika naredne dekade. “Buffalo Stance” i njeno hiphopersko skakutanje u kožnim gaćama nisam mogao da podnesem. No, ova pesmica, skoro pa instrumental, poprilično lepo zvuči i fino se uklopila u opšti ton soundtracka. Na YT-u nije bilo verzije iz filma, te sam se potrudio da je sâm podignem uz prigodan slideshow, moji drugari iz udruženja građana SOPA će zasigurno biti oduševljeni…

“Don’t talk to me about being alone”, kažu R.E.M. “Fretless” je sjajna pesmica i čudo je da se nije pojavila ni na jednom njihovom studijskom albumu, već samo kao dodatak na “UK collectors edition” singlu za “The Sidewinder Sleeps Tonight“.

Declan Patrick MacManus je za ovaj soundtrack obradio pesmy “Days” od The Kinks. Što bi rekao Forrest Gump, to je sve što imam da kažem o tome.

Kuma panka, Patti Smith i suprug Fred “Sonic” Smith doprineli su ambijentalnom pesmicom “It Takes Time”. Ni nje nije bilo na YT-u, te je evo premijerno iz moje radionice (nisam našao mnogo zajedničkih im slika, te zanemarite vizuelno siromaštvo i odvrnite zvučnike):

Od Depeche mode stiže nam balada “Death’s Door”… malo morbidna doduše, shodno naslovu. Ova pesma se nije pojavila ni na jednom njihovom studijskom albumu osim u jazz obradi na singlu “Condemnation“.

I za kraj… Eh, morali su oni i u ovoj čorbi da budu mirođija. Nisam bio pametan da li da ih uvrstim u spisak – čudno je to, Wagnera eto mogu bez problema da slušam bez obzira na sve kontroverze oko njega, a ove nit’ sam slušao u ranoj mladosti, nit’ mogu sad da ih podnesem zbog baljezgarija one budale. No, pesma ipak donekle valja, tako da neću suditi o samom delu na osnovu njegovog tvorca. Poslušajte.

I to bi bilo to. A sad, trk na torrente i nabavite film!